Praviti novi album sa svešću da vas milionski auditorijum potencijalno čeka na nož sigurno - nije jednostavno. Ako se tome pridodaju i vizije vlasnika izdavačke kuće, stvari ne deluju nimalo ružičasto.
Tom Rowlands i Ed Simons su, međutim, ovoga puta našli načina da s tim izađu na kraj, te u tom smislu ovaj album izneverava mnoga očekivanja. Jer, iako ne pomera granice i ne otvara nova obzorja,
We Are The Night ipak nije samo još jedna epizoda u njihovom sunovratu (ili opadanju, ako hoćete, zavisi koliko ste nemilosrdni).
We Are The Night poseduje sve stare, dobro poznate CB sastojke i još ponešto. Tragovi acid housa, electra, folk i psihodeličnog rocka i hip hopa se mešaju sa minimal housom, trenutno veoma popularnim bliskoistočnim sazvučjima i novim britanskim izdancima indie rocka. Tu i tamo zvuk albuma može da podseti i na Briana Enoa.
Kao rodonačelnicima big beata, veoma hibridnog (polu)žanra, braći ovakav stilski mish-mash nikada nije predstavljao problem. Štaviše, uprkos galimatijasu uticaja, semplova, omaža i čega sve ne, We Are The Night verovatno predstavlja njihov najcelovitiji, najkonzistentniji i najuravnoteženiji album od Surrender (1999).
Lista saradnika je i ovog puta poduža. Tu su Willy Mason, Klaxons, Ali Love, Fatlip (ex The Pharcyde) i Tim Smith iz Midlake. Budući da je "koalicioni potencijal" Chemical Brothers ogroman, razumno je pomisliti da bi daleko unosnije bilo da su za kooperante izabrali Arctic Monkeys, Justice, Bjork, CSS ili recimo Ne-Yo-a. Lako je zamisliti kakvu bi onda rasnu, klasnu i religijsku pokrivenost imali. Međutim, ovakav izbor ide u prilog tezi da Tom i Ed i dalje pažljivo slušaju (novu) muziku i ne haju mnogo za mainstream.
Nakon introa No Path To Follow koji sumira njihovu poziciju na današnjoj muzičkoj sceni, Chemical Brothers nastavljaju veoma intenzivno sa We Are The Night, jednom od boljih pesama na albumu i velikim singl potencijalom, čiju okosnicu čini sempl bas linije iz pesme Decimazione Amanti Riz Ortolanija, italijanskog kompozitora, aranžera i dirigenta.
Saturate dokazuje da Chemical Brothers i dalje čitaju lektiru. Uticaj nemačkog elektro benda Booka Shade je gotovo očigledan u ovoj lakoj, suncem okupanoj letnjoj temi.
Das Spiegel kao da je izašla sa albuma
Evil Heat Primal Screama, što ne začuđuje ako uzmemo u obzir njihovo prijateljstvo i prethodnu saradnju, kao i činjenicu da klavijaturista PS Martin Duffy svira klavijature na
We Are The Night, doduše ne u ovoj pesmi. Pesma
Salmon Dance na kojoj repuje Fatlip je svojevrsna audio pošalica bazirana na zaraznom semplu flaute, toliko idiotična da je genijalna.
A Modern Midnight Conversation je vrhunac albuma, eteričan ep kakav braća imaju na svakom albumu. Italo disco sintisajzer se pretapa u posthipijevsku Listen To Your Heart mantru, inače sempl iz istoimene pesme američkog dua Barbara & Ernie iz 70-ih.
We Are The Night nije konstruisan oko par hit singlova, kao što su to bili Come With Us (2002) i Push The Button (2005). Ovaj album je skup dobro razrađenih delova koji čine prilično zanimljivu smesu, sa neumitnim geštalt efektom na kraju.
Chemical Brothers ne stvaraju uzbuđenje nagomilavanjem i hipertrofijom, kao što to čine recimo Basement Jaxx, već u tu svrhu koriste sredstva inherentna sopstvenom muzičkom idiomu. Oni su integratori par excellence, a ne plagijatori, za šta ih sve češće optužuju.
Teško je zamisliti da oni duguju nešto Timbalandu, pre će biti da je obrnuto. Kao što naslov pesme kaže: No Path To Follow. Dakle, sasvim dobro za ikone popularne plesne muzike, skoro 20 godina nakon što su se sreli, sa kilometrima i bagažom koje vuku za sobom.
Povezani članci:
Audio:
Video:
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.