Tekuća godina trebalo bi da ostane upamćena kao ona u kojoj su konačno, nakon (više)decenijskog čekanja, neki veliki bendovi prvi put bili u Srbiji. Dolazak TCB se, naravno, mogao desiti i ranije – kao The Prodigy '95, koji su čak bili ovde i pomalo pre vremena, tj. svog pravog mainstream proboja
Zlobnici bi rekli da je vreme
The Chemical Brothers isteklo, kako diskografski tako i koncertno, ali je oko 13.000 prodatih ulaznica i oko 5.000 besplatnih pokazalo da je interesovanje publike više nego dovoljno, i da će se decenijsko maštanje, kako klabera tako i onih kojima je big beat senzibilitet postao blizak nakon proboja ovih bendova, kako na MTV tako i na naslovne strane
Rolling Stonea.
Pogrešno najavljeni kao elektronski pioniri, TCB mogu deliti tu titulu isključivo ravnopravno sa The Prodigy u kontekstu elektronskih bendova koji su dosegli mainstream, nikako u samoj zasluzi za napredak i inovacije u elektronskoj muzici kao takvoj.
Kraftwerk su 2005. prodali manje karata po bar tri puta manjoj ceni, i ovim koncertom dokazano je stasavanje nove generacije kojima TCB i Prodigy zaista jesu pioniri koji su im otkrili elektronsku muziku. Tadašnji ustupak Telekom/MTS s nižom cenom karte verovatno je bio povezan i s jeftinijom produkcijom događaja, a za ovu priliku ne tako eksplicitno udruženi EXIT i Becks podigli su standard na viši nivo, uz cenu jačeg korporativnog prisustva.
Beogradska arena je tako dobila svoj prvi rave, i to na nivou svoje veličine. Gomila đubreta oko prilaza Areni akumulirana je neverovatnom brzinom; najavljena satnica (bar što se tiče TCB) poštovana je skoro u minut, a nastup je podelio mišljenja, kako to obično biva sa ovolikim brojem publike čiji nagoni, stremljenja i percepcija mogu biti potpuno drugačiji.
Što se tiče muzičko-tehnoloških inventivnosti koje su krasile njihova prva tri albuma, TCB već godinama idu unazad, ali im i dalje uspeva da na svakom iznedre bar jedan zaista veliki hit. Njihovo insistiranje na prenosu studija u koncertni prostor može imati smisla samo u nekom vizuelno fetišističkom smislu, jer je potpuno jasno da četiri ruke ne mogu svirati toliko opreme. Midi jezik, koji već 20 godina omogućuje spravama da komuniciraju među sobom, može da opravda prisustvo toliko opreme, ali realno – TCB vrlo mali procenat mogu zaista i da odsviraju.
Video-projekcije i svetlosni efekti su tu da skreću pažnju s ruku muzičara i njihovog kontakta sa opremom. Jedan klik je mogao da odradi ceo koncert, ali diskurs "uživo ili prevara" zauvek će zabavljati one koji nešto znaju o procesu rada; većini publike je čulni doživljaj i više nego dovoljan.
Koliko su fanovi dobili – set-lista je brojala hit singlove Chemical Beats, Hey Girl, Hey Boy, Out Of Control, Star Guitar, Golden Path, Believe, Galvanize, Do It Againm, ali ne i Life Is Sweet, Elektrobank (čiji se mali deo ipak čuo), Setting Sun, Block Rocking Beats, Let Forever Be...
Za prvi put, očekivano je više hitova, ali kako su oni na turneji, set-lista je najverovatnije pripremljena za sve koncerte, uz manje oscilacije – to je prosto nužno zlo kod velikih bendova i turneja – jer nije lako sinhronizovati kompletan audio/video trenutak. Njihovo insistiranje na čistom 4/4 taktu i solidnom klupskom tempu do 140 BPM bio je ustupak masi, ali pitanje je koliki je zapravo najmanji mogući prostor u kom je moguće gledati TCB i čuti opušteniji set.
Solidno iznenađenje predstavljala je poslednja numera, koja nikad nije bila singl i predstavlja pravi nedovoljno iznošeni dragulj – Sunshine Underground, epska trodelna psihodelična himna sa albuma Surrender. Publika, ipak, nije to prihvatila kao dobar kraj, očekujući verovatno neki od navedenih neizvedenih singlova, pa je reakcija na kraju bila hladnija od nekolicine uzavrelih izliva masovne ekstaze...
Za one klaustrofobične i/ili nesnađene u prostoru Arene, popravni je na Szigetu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.