Push the Button

Deset godina posle debija Exit Planet Dust, četiri studijska, dva mix albuma i kompilacije uspešnih singlova, poslednje velike zvezde plesne scene Mančestera prošlog veka počinju 2005. godinu novim albumom Push the Button. Ne bih znala čime su Chemical Brothers zaslužili da jedan deo, što trendi, što fanovske publike na informaciju o njihovom novom izdanju reaguje u stilu “e nisam čuo, ali kapiram da su pukli...”.

Kažem, ne znam, jer tokom ovih deset godina nisu nijednom suštinski razočarali. Na svakom dosadašnjem albumu su imali po nekoliko hitova, poneku antologijsku epsku ili lirsku temu/pesmu, ponekog skrivenog favorita i standardno prepoznatljive-a-nepotrebne stilske vežbe.

Drže se stila čiji su rodonačelnici i u koji na svakom albumu unesu inovacije i neočekivanosti barem u detaljima. Tako je i u slučaju Push the Button. Prvi singl Galvanize ponovo je pokazao da su majstori fuzije – ovoga puta breakbeat hip-hop sa zaraznim orijentalnim semplom i više nego raspoloženim Q-Tipom na vokalnom zadatku. Pre nego pomenem slabe tačke, osvrnuću se na jedan od najboljih, ako ne i najbolji trenutak na albumu – Hold Tight London, instant klupski klasik, koji kombinuje njihov prepoznatljivi mantra/trans repetitivni narastajući aranžman, psihodelični ženski vokal i prefinjeni izbor semplova i matrica. Najtipičnija old school Chemical Bros stvar na albumu je Come Inside - vozeći bas, uz brejkove, lascivni poziv u nepoznato i tehno klimaks, pridružuje joj se zarazna acid-breakz tema The Big Jump.

U nekolicini numera na albumu Tom Rowlands i Ed Simmons balansiraju između zvuka koji su sami stvorili i onoga što im se dopada kod drugih kolega - pre svega kod Fatboy Slima (Shake Break Bounce i Marvo Ging) i Basement Jaxx (Believe i Left Right). Reklo bi se nepotreban i prilično neinspirativan potez, sa, avaj, izvesnim hit potencijalom. U tu grupu može se ubrojati i izvesni budući singl The Boxer, najbliži kuhinji Normana Cooka sa sada već tradicionalnim gostovanjem neke od “zvezda” indie sveta - ovoga puta (ponovo) se istakao Tim Burgess, pevač Charlatansa.

Ono što je uvek krasilo albume ovog talentovanog dvojca su bizarne lirske himne, koje ni ovog puta nisu izostale – Close Your Eyes i ultimativna Surface To Air – psihodelična euforija u najboljem značenju te reči i fenomenalan kraj jednog sasvim dobrog albuma.

Nema sumnje, teško je u današnje vreme biti nov i neponovljiv. Čini se da su zlatna vremena elektronske muzike koja naginje mainstrimu prošla. Svi stari heroji su završili sa revolucijom i prave albume za svoju dušu. Da ostanu u igri i da s vremena na vreme pokažu “ko je tata”... Chemical Brothers su još i te kako u igri...