Prekaljeni hedonisti ostavljaju iza sebe politiku, koja im nije išla od ruke, i elektronski avanturizam, koji jeste. I sviraju „stari, dobri rock’n’roll“. Više star, nego dobar
Uprkos intenzivnim pokušajima ljutog političkog delovanja koji su vrhunac doživeli na inače pohvalnom kraut-elektro-garage-punk-dance mutantu od albuma
Exterminator (ili
XTRMNTR, ako prihvatimo da se grupa u to vreme, 2000. godine, zvala PRMLSCRM),
Primal Scream su bili i ostali prvenstveno bend ljudi (i za ljude) koji vole da se žestoko zabave - često bez obzira na rizike zdravstvene i zakonske prirode.
Riot City Blues, srećom, napušta teren psuedopolitike kojim su nezgrapno gazili i na prethodnom albumu Evil Heat (2002), što smanjuje verovatnoću da članovi grupe naprave ispad poput onog basiste Manija (ex-The Stone Roses) od pre nekoliko godina. Ovaj vrsni muzičar je, naime, nakon smrti Željka Ražnatovića – Arkana posvetio, u ime benda, čitav koncert ovom čoveku koga su, valjda, u svom nezgrapnom politikantstvu doživeli kao kakvog modernog Robina Hooda, šta li.
Na Riot City Blues nema posvete Slobodanu Miloševiću. Odsutni su, međutim, i elektro(idni) komadi kakvi su, uprkos predahu u vidu tvrdog rock LP-ja Give Out but Don’t Give Up (1994), postali zaštitni znak benda koji je ujedinio rock i plesnu elektroniku na, doduše, precenjenom, ali istorijski neosporno bitnom albumu Screamadelica (1991), a kasnije ovenčao svoj sonični avanturizam izvanrednim LP-jem Vanishing Point (1997).
Interesantnog elektro pulsiranja, dakle, nema. Nema ni gitarskog eksperta Kevina Shieldsa (My Bloody Valentine) koji je, iako se nikada nije zvanično učlanio u Primal Scream, na prethodna tri albuma značajno pojačavao bend, čineći ga u još većoj meri svojevrsnom polu-supergrupom (pored Manija, u grupi je još uvek Martin Duffy, nekada klavijaturista nedovoljno poznatih ostrvskih indiejanaca Felt, a sam frontmen Bobby Gillespie bio je, svojevremeno, bubnjar u nezaboravnim The Jesus and Mary Chain, gde ga je zamenila ritam mašina).
Gotovo sve što je ikada činilo Primal Scream originalnim, zanimljivim bendom na Riot City Blues je ili odsutno, ili reprizirano u manje ubedljivom izdanju. Ređaju se starinske pesme natopljene predvidljivim uticajima, umešno kanalisanim, ali sa limitiranim dozama svežine. Sredinom albuma bend nakratko napušta tradicionalističku teritoriju; plamteća anti-narko tirada When the Bomb Drops sa maestrom Willom Sergeantom (Echo and the Bunnymen) na gostujućoj gitari, koja predstavlja vrhunac albuma, bila bi, međutim, ubedljivija kad odmah nakon nje ne bi vrebala Little Death, mučna, zagušljiva varijacija na temu mračnih, sporovoznih komada sa Vanishing Point, kojom se ovaj izlet završava.
Činjenica da su Primal Scream progovorili prilično svedenim rock jezikom nije problem sama po sebi. „Stari, dobri rock’n’roll“ nastao u XXI veku može zvučati i te kako sveže, kao što pokazuju izvrsni debi
The Raconteurs i iznenađujuće živahni novi album
Pearl Jam (recenzija sutra – op.ur).
Nije stvar ni u tome da Primal Scream ne znaju da se služe tim jezikom: oni solidno vladaju leksikom i gramatikom koje su uspostavili njihovi veliki prethodnici. Biće da je stvar u tome što Primal Scream, jednostavno, nisu imali mnogo toga da kažu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.