U 35 pet minuta potrage za „najboljim od najnovije reciklaže najomiljenijeg iz prošlosti“ najpoznatiji rock debitanti godine predstavljaju prvorazredno izvođenje. Međutim, sadržaj je tanak i, uz nekoliko zanimljivih obrta koje uglavnom potpisuje Jack White, ostaje prilično neuverljiv i na trenutke banalan
Jack White i Brendan Benson su najbolji prijatelji. Vole da sede na tavanu i slušaju
Beatlese i
Zepelline. Ponekad svrate Patrick Keeler i Jack Lawrence i donesu neke druge ploče, uglavnom rock klasike iz 70-ih. Onda dečaci uzmu svoje igračke i „igraju se benda“, imitirajući svoje idole. Ponekad se desi da ona glavna dvojica ne mogu da se dogovore ko će da peva i onda se potuku. Tuča je više kao fora, inače se oni dobro kapiraju. U zanosu igre, sakriveni od sveta, ponekad se toliko užive da postanu neko drugi. Čarolija traje dok sestra ne vikne odozdo „večera!“.
Najveći problem
Raconteursa je identitet ili, tačnije, njegovo odsustvo. I zato nije čudo što je prva asocijacija posle slušanja njihovog debija – tribute bend. Filmskim rečnikom,
Broken Boy Soldiers je kostimirana drama – tako precizna rekonstrukcija epohe (kraj 60-ih - početak 70-ih) gotovo da je dokumentaristička, što u ovom slučaju nije kompliment.
I dok je izvođenje prvorazredno, priča je tanka, i uz nekoliko zanimljivih obrta koje uglavnom potpisuje White ostaje prilično neuverljiva i na trenutke banalna. Odsustvo suštinskog autorskog nadahnuća čini ovaj album pre svega zabavnom stilskom vežbom u kojoj su svi akteri načinili svojevrsni otklon od svojih dosadašnjih karijera.
U toj podeli poslova najbolje je prošla ritam sekcija. Nenametljivi i iskusni Keeler i Lawrence (Greenhornes) su fantastična podrška – oni su pesmama dali dinamiku, punoću i čvrstinu, sve ono što je neprimetno i efektno kad je na svom mestu, kao ovde.
Benson je muzičar sa nespornim autorskim potencijalom kojem očigledno nedostaje fokus. On je jedan od onih koji u 20 korektnih pesama napravi dve odlične. Ovde, nesiguran u sopstveni talenat oslanja se jednim delom na svoju dečačku fascinaciju Lennon-McCartnijevom besmrtnošću, a sa druge strane na osvedočenu savremeničku superiornost Jacka Whitea.
Srazmerno svom tekućem statusu, White je imao najnezahvalniju poziciju – upoređivanje i očekivanja u odnosu na njega nesvesno su postala deo procene celog benda.
On je u ovoj ulozi ostao veran svojim davnašnjim fascinacijama – pre svega harizmi veze Page-Plant, ali je za razliku od Bensona pokazao veće autorsko umeće, potpisujući tako (ako se rukovodimo principom „ko peva - taj je napisao“) najbolje pesme na albumu – maničnu, kašmiroliku Broken Boy Soldier, zavodljivu gerinjumanovsku Level, i prvoklasni starinski blues u završnoj Blue Veins.
Uprkos prijemčivosti i hit potencijalu koji ima većina pesama, njihova mana ostaje teški veo epohe koji obavija ceo album. Trideset pet minuta i nije mnogo za naslađivanje muzikom svojih heroja, no ipak suvišno u potrazi za „najboljim od najnovije reciklaže najomiljenijeg iz prošlosti“.
Čak i da je plemenita namera autora bila da novim generacijama sačine prilagođeno izdanje rock’n’roll čitanke, moram je odbaciti kao nedovoljno uverljivu. Konačno, u rock ’n’ rollu nema prečica.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.