Šeširdžijina deca

Mesto: KC Grad, Beograd
Vreme: Četvrtak, 24. jun 2010.
Organizacija: Refract

Kanađanin Daniel Victor Snaith verovatno nije slika i prilika muškarca kog bi svaka majka poželela za zeta – doktorirao je matematiku, opsesivno se bavi preslušavanjem „iščašenih“ struja pop muzike, svira nekoliko instrumenata, peva i komponuje, bavi se DJ-ingom, a u slobodno vreme voli da se opušta uz literaturu o Istočnoj evropi tokom Hladnog rata, i o Gulagu (eto odakle je došla inspiracija za jedan od singlova sezone, Odessa).

Ukratko, veoma malo spava.

Neko bi posmislio da je to idealan profil za  festivale poput Ring Ringa i Refracta, ali bi to, s obzirom na muziku Cariboua i atmosferu koju je napravio na sinoćnjem koncertu, na završnoj večeri Refracta, bilo jeftino poentiranje, bez uporišta u realnosti.

Sinoć u Gradu su se najpre mogle videti neobične kreacije u publici – haljine na tufne ili bezmalo u obliku skafandera, ekscentrično dizajnirane hulahopke, razbarušene frizure, zanimljivi pirsinzi, tetovaže... U poređenju sa tom slikom, članovi benda, svi u sličnim, belim i žutim majicama i običnim pantalonama, su delovali kao posada Pan Ama u časovima odmora.

Snaith u intervjuima često ističe da je ovogodišnjim albumom Swim želeo da se približi kretanjima na savremenoj klupskoj sceni (zvuku Four Teta, npr.), zbog čega je on, u odnosu na Andorru, manje prošaran detaljima (skrivenim psihodeličnim odbljescima iz pozadine zbog kojih slušanje Andorre na slušalicama predstavlja jedinstveno iskustvo).

Ako je i uočljiva na albumima, ova razlika se uživo skoro u potpunosti gubi. Serija s početka sinoćnjeg nastupa bila je sastavljena od impresivno odsviranih pesama sa poslednja dva izdanja (Leave House, Kalli, Melody Day, Found Out, Odessa…), tako da je frenetično prepuštanje bendu koji je u stanju da sa lakoćom spoji pop, psihodeliju, atonalnost, krautrock, noise, techno u jednu savršenu pesmu… bila jedina moguća reakcija u tim trenucima. Takvom efektu je ponajviše doprinosila uraganska paljba bubnjara (koji je izuo levu nogu za potrebe svirke!?).

Vrhunac koncerta bio je na sredini, kada je Caribou najpre odapeo Beach Boys strelu, She’s the One, da bi nedugo potpom poentirao sa elektro melodramom Jamella, koja zatvara Swim. Razvučene melodije, otpevane falsetom, i treperavi zvuci Korga, bili su neumoljivi, i u tim trenucima je publika često reagovala vriscima.    

Ovaj prostor je svakako premali da obuhvati sve utiske sa Caribouovog koncerta. Dakle, ko nije bio, propustio je da vidi i čuje jednog od najboljih autora elektronske muzike danas, izuzetno zanimljivo osmišljenu i izvedenu svirku (zbog bojazni da ću biti nepravedan usled ovog utiska, svesno sam odlučio da ipak ne pišem o kratkom nastupu Ola Horhea), kao i da oseti nesvakidašnju energiju u publici.

Ovakvi koncerti ubedljivo pokazujju svu problematičnost argument tipa “ko to ovde sluša”, koji nam se stalno nudi kad se pomene potreba za dovođenjem nekog novog autora. Očigledno, promoteri bi samo trebalo više da se uključe na mreže kao što su facebook ili last.fm.

Što se tiče Cariboua, s obzirom na njegov tempo i sinoćnju reakciju publike, nekako verujem da ćemo imati još prilike da ga vidimo. Po mogućstvu, na otvorenom.

Galerija fotografija Stanislava Milojkovića

Povezano:

• Swim, recenzija albuma