Svemirska cisterna

Beogradski sastav Consecration nedavno je objavio drugi album .aux, koji je učvrstio njihovu reputaciju "najhrabrijeg metal benda na ovim prostorima". O smrtno ozbiljnim temama (šta nosi gorepomenuti status, kako je izgledao proces snimanja albuma...)  pokušali smo da priđemo sa vedrije strane - sa liderom Consecrationa Danilom Nikodinovskim i bubnjarem Matijom Dagovićem našli smo se u beogradskom parku Tašmajdan.

Da li zbog pozitivne atmosfere u okruženju, ili nečeg drugog, razgovor je bivao sve opušteniji kako je odmicao, tako da se na kraju našlo mesta i za Bijelo Dugme i Bajagu. Krenimo redom.  

POPBOKS: Kada ste počeli da snimate novi album i kako je izgledao taj proces?

Danilo: Mi smo te pesme pisali od 2005. godine. Tri godine kasnije, one su bile potpuno gotove. Vežbali smo ih na probama i svirali na koncertima. Kad se pojavio prvi album, ljudi su mogli da čuju kako ih menjamo, prebacujemo tekstove na srpski... U jednom trenutku smo shvatili da nemamo šta više da dodajemo ili da oduzimamo. Pred kraj 2008. odlučili smo da ih snimimo. Pošto smo hteli da ploča ima što više taj live ugođaj, odlučili smo da snimamo svi odjednom.

Kako je to izgledalo, i koji je bio cilj?

D: Bilo nam je bitno da bubanj, bas i ritam gitara budu sniljene zajedno, odjednom, a onda da se dodaju vokal, klavijatura, još neke gitare i detalji. Mi smo to jako brzo uradili – prve takeove smo snimili za dva dana. I Marku iz studija Underground je bilo zanimljivo, pošto ranije nije radio tako. Prvi dan smo više nameštali opremu, a takeovi su uglavnom ostali iz drugog dana. Mislim da je kompletno sve bilo gotovo za šest dana.

Čini mi se da zbog toga .avi zvuči kompaktnije u odnosu na prvi album. Koliko je trajala postprodukcija?

D: Možda jedan dan. Miks je trajao malo duže, jer smo slušali pesme na našim uređajima, pa smo onda pričali šta eventualno još treba. U studio su, u međuvremenu, počeli da snimaju i drugi bendovi. U postprodukciji smo bukvalno samo smanjili frekvencije pojedinih kanala.

Prelazimo na temu koja, verujem, mnogo više zanima čitaoce – kako ste zadovoljni dosadašnjom promocijom albuma i reakcijom publike ? Da li vam je bilo lakše da izdavate .avi, pošto imate više iskustva?

D: Definitivno je bilo lakše. Kada smo objavili prvi album online, nama je već bilo muka od njega. Oko godinu i po dana se odlučivalo da li će biti objavljen ovako ili onako. Sada smo čekali šest meseci.

A kako stoji stvar kad je reč o promociji, gde ste sve bili do sada i kakva je atmosfera na koncertima?

D: Bili smo u Rijeci, Zagrebu, Bačkoj Topoli, Novom Sadu, u Beogradu naravno... U Rijeci i Novom Sadu je bilo ludilo. U Rijeci nam nisu dali da siđemo sa bine. Još je koncert kasnio, izašli smo u jedan na binu, i  publika je želela bis.

O spotovima i vizuelnom predstavljanju: D: Dugo nismo imali spot zato što nismo nikako mogli da skontamo kako bi to trebalo da izgleda, a ne umemo sami da ih snimamo. Bilo nam je glupo da uradimo bilo šta samo da to bude spot. Međutim, pre jedno godinu dana, drugari koji idu na FDU, Dane Komljen i Jelena Maksimović, čiji film Ja već jesam ono što želim da imam će biti prikazan u Kanu, su došli na ideju da za jedan Danetov ispit snime spot za Somnu. Nabavili su HD kameru na jedan dan i onda smo jurili i snimali se na par lokacija – kod Keja smo snimali neke kadrove, a uveče smo došli u prostoriju gde vežbamo. Milion kadrova su snimili. Pored HD kamere bilo je tu snimaka i sa mobilnih telefona i web kamere u obliku Snupija… Stvarno su nam puno pomogli.  Digimedia nam je izašla u susret sa live verzijom Aligatora. Ostale su još dve pesme sa albuma, od po 12 i 14 minuta. Malo je nezahvalno snimati spotove za tako duge stvari.

Kako biste opisali put koji je Consecration do sada prošao do sada?

Matija:(smeh) Pa evo ja ću da odgovorim, mada nisam od početka u bendu, ali sam ga pratio od početka. Bio sam i fan i prijatelj, i evo sad sam u bendu. Consecration je na početku bio najviše doom metal usmerenja. Kako je vreme prolazilo, menjale su se postave, svako je donosio nešto u bend, kako po pitanju uticaja, muzike koje sluša, tako i kad je reč o tome šta očekuje od benda i koliko misli da treba da pruži. Taj miks je vremenom postajao sve eklektičniji. Odlazilo se u različitim pravcima, ali je u suštini ostalo kompaktno, zato što je bend konstantno radio, nije bilo pauza. Ja mislim da smo sada konačno našli postavu koja će duže trajati. Novi basista je opet doneo novi fazon, bliži kalifornijskom punk rocku. To se možda neće toliko očigledno osetiti u svirci, ali će svakako imati nekog odjeka. To je i najbolje kod Consecrationa, svi se družimo, razmenjujemo muziku. Slušamo i dalje doom metal, ali isto tako slušamo i Autechre, Aphex Twina, Pink Floyd, Iron Maiden...

Može se reći da je Consecration paradoksalna pojava na domaćoj sceni – metal bend od kog se stalno očekuje da se menja. Da li vas to opterećuje?

D: Ne opterećuje nas uopšte, mi jednostavno ne možemo da stojimo u mestu. I fanovi su nervozni – odsviramo neku novu pesmu, i nismo zadovoljni kako je neki deo ispao, a oni pitaju kad ćemo da je snimimo (smeh). Evo na primer, na koncertima na kojima promovišemo poslednji album sviramo i jednu novu pesmu. I  reakcije su najoprečnije – jednima zvuči kao da bi bila idealna da zatvori neki sledeći album, dok drugi tvrde da bi bila idealna na početku. U tim reakcijama se već oseća privrženost prema novim pesmama. Sa druge strane, mi nemamo nikakav veliki plan...

Da vas onda ne pitam klasično pitanje – kako će zvučati naredni album?

D: Pričali smo međusobno i načelno smo se dogovorili kako bi bilo zanimljivo da se ta progresija koja se desila između prvog i drugog albuma sada nastavi, i da se oseti na trećem. Da na njemu bude još izraženije ono što je bilo dobro na drugom, da rifovi budu još teži i masniji, da atmosfera bude još dublja. Više ću se baviti vokalima i tekstovima, pošto su na srpskom. Idejno, mislim da će treći biti još luđi. Videćemo da li ćemo do kraja godine uspeti to da napravimo.

Koliko pozicija metal benda u stvari predstavlja opterećenje s obzirom da niste upućeni ni na tradicionalno orijentisanu publiku, niti na ljude kojima se obraćaju rock i indie bendovi? Recimo, drugim bendovima je lakše da se povežu …

M: Pomenuo si dva tabora – tradiciji okrenutu metal scenu i novu indie scenu. Mislim da i jedni i drugi po mnogo čemu skaču sebi u usta. Kad ti sviraš taj thrash metal, zna se kome je to servirano i ne možeš da očekuješ da neko ko sluša npr. Sonic Youth dođe na tvoju svirku, jer ga to ne zanima. Možda će te slučajno čuti na festivalu, ali će pobeći jer će biti u fazonu ‘to je metal, ja to ne slušam’. Sa druge strane imaš sličnu priču, sada sa indie klišeima i uskim krugovima u kojima se oni kreću. Nama se tako zalomilo, možemo da zainteresujemo i okorelog metalca i indie klinca ili post rockera. Mislim da će se u budućnosti bend još više razvijati, biće još manje ograničenja. Recimo, ako osetimo da treba da se osete blues uticaji, zasviraćemo i blues. Ali, sigurno to nećemo raditi da bi nekome podilazili. Ne gledamo ko je u publici, ne delimo je. Ako se nekom klincu koji sluša indie sviđa to što radimo, mi smo zaista srećni.

Kad smo već kod bluesa, možda učitavam ali osećam ga u pesmi Cisterna, koja je i ubedljivo najkraća. Da li možete da je prokomentarišete?

D:  To je intermeco. U stvari, zvao sam našeg drugara Stoleta iz benda Cisterna da gostuje na albumu. Ni meni ni njemu nije bilo jasno šta će tu da se desi. Ja sam razmišljao da ako .avi bude druga pesma a Somna treća, da možda ne bi bilo loše da se između nešto stavi, čisto da ne ide rif pa rif, nego da bude drugačije. I pošto znam da je lud, da sluša puno Mr. Bungle i Secret Chiefs, pozvao sam ga dođe do studija, rekao mu da svira nešto. Ja sam za to vreme uzeo da drndam pedale, da vidim šta će da se desi. Što je najsmešnije, on je uzeo mog Gibsona, a nikad nije svirao Les Paula, i svirao je verovatno nešto što mu je u tom trenutku bilo najprijatnije.  Mislim, nije to bio blues šablon, ali opet je vuklo i na neku tradiciju… Međutim, taj snimak je trajao 10 minuta. Pomislio sam: ‘Ako i ovo stavimo, svi će dići ruke’. Odlučili smo da skratimo. Mislim da su ostala samo prva dva minuta, u kojima se Stole zahuktao, i mislim da minijatura dobro reprezentuje ceo snimak sa jedne strane, a i odlično se uklapa u album, sa druge. Ta verzija od 10 minuta je ostala. Ne znam šta ćemo s tim…

Ništa, možeš posle intervjua da mi je daš, rado ću je preslušati…

D: Naravno, što da ne. Ili da je objavimo samo za japansko tržište (smeh). Šalu na stranu, zvaće se Cisternetina i stavićemo je verovatno na sajt, da ljudi slušaju. 

Koliko je teško izvesti pesmu kao što je Đavo nije urban na koncertu?

D: Ja mislim da je lakše odsvirati takvu pesmu uživo nego je snimiti. Nekako nikad nismo imali problema sa dinamičkim skokovima – kad svi treba da sviramo glasno ili tiho. U studiju je druga stvar, pošto nismo hteli da idemo linijom manjeg otpora i smanjujemo master za na primer 20 decibela da bi to zvučalo tiše. Hteli smo što vernije da prenesemo naš zvuk. Hteli smo da se što manje dira taj master volume, a da što više onoga što se čuje dođe iz nas. Da se dinamika ne dobije iz miksete. U tome je bila cela poenta.

M: Te pesme su prosviravane po 100 puta, i čovek se navikne. Tačno znaš koja emocija gde dolazi. Dugo već sviramo zajedno i znamo kako ko funkcioniše.  I uvek je lakše kad je tu publika, kad vidiš da nekome to sviraš. Nebitno da li je troje ljudi u publici. A u studiju je, što kaže Danilo, uvek neko igranje, da li ćeš ovako ili onako. Nama je glupo da simuliramo.

D: Da smo na click snimali bubanj, propali bismo. Bas bismo snimali barem šest dana. Pogotovo što znamo da “izigramo” tempo kad sviramo.

Recite mi na kojim koncertima ste odrasli, koji bendovi su vas formirali kao muzičare?

D: Što se tiče domaće muzike, ja sam sa 16 godina počeo da idem na koncerte. Najzanimljiviji koncert koji sam tada video je bio Block Out u bašti SKC-a. To je bilo 1999, kad su snimali nastup. Ja sam odlepio tad. Oni su mi i ranije bili interesantni, imali su odlične efekte, ali na tom koncertu je sve zvučalo tri puta bolje, jer su ga snimali. Pola godine kasnije sam upoznao Vranjkovića. On me je zvao u studio. Ja sam hteo da radim nešto sa Amaranthom, a on je igrom slučaja tad završavao snimanje svog akustičnog albuma, i od tad smo se združili. Da nije tog koncerta Block Outa ja možda ne bih ni odlučio da napravim bend, mislio sam da to nema smisla ovde. Kad sam malo porastao otišao sam i na Szieget, pa sam na Exitu gledao Massive, i to mi je bilo ‘wow’. Eyesburn sam gledao na jednom od poslednjih koncerata u SKC-u, bilo mi je super na prvim koncertima Orthodox Celtsa, Darkwoode sam gledao kasnije, kad su objavili Elektropionir. Tad sam, preko Vranjkovića, počeo da upoznajem domaću scenu.

M: Kad se kaže scena, dosta ljudi razmišlja o širem ex-Yu prostoru.  Moram da istaknem Bijelo Dugme kao jedini prog bend sa ovih prostora… Šalim se, naravno da nije jedini. Znam da če večina ljudi biti u fazonu ‘šta ovaj lupa, šta je tu prog?’. Meni je to prog. Bijelo Dugme, zauvek rispekt. Zatim Leb i Sol…

Ali čekaj, je l misliš na neku određenu fazu Dugmeta ili na čitavu karijeru?

M: Pa uopšte, od nekih kvazi Led Zeppelin početaka, pa dalje, kako su dolazile 80-te i kako su se strani prog velikani, poput King Crimsona i Rusha, menjali u te 80-te i new wave fazon, tako je i Dugme išlo u tom pravcu. Na kraju, na primer, kad uzmeš novi Genesis i slušaš ga, to je čist pop. Tako je i ovo otišlo ka popu, uz koketiranje sa zvucima sa ovih prostora, pa sve do ideje da se to upakuje u poneki narodnjak. To je već bez veze. Ali i Bijelo Dugme bih istakao kao važan bend za moje odrastanje. Što se tiče nekih novijih izvođača, Rambo Amadeus će zauvek ostati car, zato što mnogo voli Zappu i zato što je on izdanak takvog pristupa muzici ovde, Block Out naravno… Što se tiče nekih novijih , kod nas uvek ima dobrih metal bendova. Ne znam koliko će to biti interesantno vašim čitaocima, ali Draconic bih istakao. Oni su nam i prijatelji. Zaslužuju mnogo više koliko su kvalitetan bend, i na sviračkom nivou, pojedinačno, i na kreativnom nivou.

D: Magma je super.

M: Stara škola, ali su sjajni. Baš ubijaju taj Sepultura, Pantera stil. Što se tiče nekih drugih stilova, ništa mi nije mnogo zanimljivo, možda sam previše zadrt. Što se tiče strane muzike, tu ulazi svašta: od Iron Maidena sa šest godina, preko Pink Floyda, prog rocka, do Pantere i jazza. Bilo je tu svašta.

D: Što se tiče detinjstva, meni je Bajaga bio favorit.

Otuda na vašem MySpaceu citat ‘jahači magle’?

D: Pa da. Sećam se kad su izašle Prodavnica tajni i Jahači magle, ja sam odlepio. Imao sam oko pet-šest godina. Pesme Bam bam bam, Strah  od vozova, 442… Ali nisu samo pesme u pitanju. Bilo je tu dosta zanimljivih zvukova, koji su mi i danas neverovatni. I taj njegov Les Paul, kad sam ga video, rekao sam ‘kad porastem jednog dana, imaću i ja takvu gitaru’.

Consecration na SCENI!

Povezano:

• ,avi, recenzija albuma (2010)
• Sve gradske atrakcije, Consecration na FENODOM-u (2009)
• Aux, recenzija albuma (2008)