Metalna hrana, čelični znoj

Šta to može da natera 22-godišnjeg američkog državljanina i diplomca žurnalistike da se preseli u Srbiju? David Lazar Galić je rođen i odrastao u Nju Džersiju, gde je završio i fakultet, ali je 2003. godine odlučio da otpočne novi život u zemlji svojih roditelja.

U tom periodu Draconic je bio melodični black metal sastav, praktično projekat Branislava Stankovića, koji je upravo za Rock Express izdao debi Conflux i odlučio da okupi tim muzičara kako bi projekat transformisao u pravi bend. Bilo je potrebno šest godina da se ta ekipa uhoda i da se pojavi izdanje From the Wrong Side of the Aperture.

Ali malo je reći da se čekanje isplatilo, jer je rezultat najbolji metal album koji je nastao u Srbiji.

POPBOKS: Draconic 2009. godine je potpuno drugačiji od onog iz 2003. Kako je došlo do ovolike promene u zvuku?

DAVID: Prilično jednostavno. Zvuk sa prvog albuma je nešto što je zamislio klavijaturista Branislav, neki sympho cyber black metal. Kad je okupio ekipu da bi svirao te pesme uživo, našli smo se tu Dušan Andrijašević i ja. Mi se ranije nismo znali, ali smo želeli isto – da sviramo u nekom bar poluozbiljnom bendu, a Draconic je imao album koji je u tom momentu trebalo da izađe.

Nakon promocije tog prvenca, kad se skupila polustabilna ekipa – Branislav, braća Andrijašević i ja – i kad smo krenuli da pravimo nove pesme, bilo je jasno da nemamo nameru da sviramo muziku koja je iole slična ranijoj. Dušan je teški progresivac – Dream Theater, Symphony X, Steve Vai – dok je njegov brat Uroš u duši stari thrasher, a ja sam im doneo neke nove bendove poput Meshuggah, Strapping Young Lad, Soilwork, koji su u tom momentu baš dobro kombinovali te prog i thrash senzibilitete.

Kojoj publici se obraća FTWSOTA?
Kao što uvek govorim, mi smo jedina ciljna publika. Naša muzika treba da se sviđa nama i ortacima koji slušaju nešto slično. Ako se pored toga još nekom dopadne, još bolje. Ali nikad neću tražiti trend za koji bih mogao da se prikačim. Naša publika su ljudi kao što sam ja – matori smo metalci, slušamo sve to godinama, ali opet nismo zadrti oldschooleri. Volimo da čujemo nešto novo i nikad ne isključujemo da će neki novi bend da nas inspiriše, ali sve vreme imamo uticajne uzore iz 80-ih i 90-ih. Cilj nam je da ih prenesemo u neku našu viziju. Kako bi to, npr., zvučalo da u 2009. zajedno sviraju Pantera i Dream Theater... Mi želimo da iskombinujemo sve što volimo kod ova dva benda i da to ostvarimo sa stilom i s našim ličnim pečatom.

Mnogi su mi rekli da Draconic, iako se jasno čuju uzori, nikad ne zvuči kao klon. Iako se razni stilovi mešaju, uvek ti je jasno da je to bend koji ima svoj fazon, i to mi je najlepši kompliment koji mogu da dobijem u vezi sa muzikom i albumom koji smo snimili.

Ovo podneblje je doskora predstavljalo nepremostivi problem u teškom zvuku, jer je bilo gotovo nemoguće odgovoriti produkcijski na aktuelna dešavanja u Evropi i svetu. Ipak, vaš album zvuči toliko dobro da je teško poverovati da je nastao u Srbiji. Kako ste to postigli?

To je moralo da se desi kad-tad. Tehnologija stalno napreduje i sve je lakše dobiti kvalitetan snimak u kućnoj produkciji. Nikola i Marjan Mijić su se prvi stvarno iscimali da nauče zanat snimanja metala. Oni znaju kako da dobiju gitare koje zvuče kao Machine Head, bubanj kao Slipknot… Otkad smo kod njih snimili prvu demo verziju albuma, svi HM/HC bendovi su jurili tamo. U međuvremenu su zaradili, kupili još opreme i, naravno, svaki snimak koji izlazi iz studija Chainroom zvuči sve bolje.

Pevač Marjan Mijić više nije u grupi. Zbog čega je došlo do razlaza i ko će biti njegova zamena?

Odlučio je da život u bendu nije za njega. On želi da se u Senti bavi produkcijom. Neće da putuje na probe, da spava kod nekog na kauču – to mu prosto ne treba. Ipak je on nekoliko godina stariji od nas i razumem njegovu želju za stabilnošću. Naravno, i dalje smo prijatelji. Iako je odličan pevač, on je kreativno vrlo malo uticao na bend.

Trenutno nam scream vokal peva jedna dama po imenu Jelena, koja ima prebrutalan glas i vrlo je energična uživo. Ja ću pevati clean vokale: kad već pišem tekstove, komponujem i aranžiram te vokale, zašto ne bih i zapevao? Još jedan plus je što neću morati da pokazujem ili objašnjavam nekome šta želim ni da ispravljavam loš engleski naglasak. Mislim da će od sada vokal biti mnogo originalniji i upečatljiviji, jer Jelena baš ima prepoznatljiv stil dranja, a moji pevački uzori su mnogo raznovrsniji od Marjanovih.

Nekoliko naših HM bendova je u prošlosti izdavalo za strane etikete (Introitus, Alogia, May Result, The Stone…). Kako ste vi došli do ugovora sa austrijskim izdavačem Noisehead?

Znali smo da nemamo šta da tražimo kod srpskog izdavača: sve što oni mogu da urade, sami možemo bolje. Iako je Noisehead DIY kuća, ima odličnu distribuciju po Evropi i preko Relapse Recordsa u Americi. Ovde imamo tih 200-300 ljudi koji će nam doći na svirku u Beogradu i 100-200 u nekom drugom gradu. Volimo ih sve, ali mislim da ne može mnogo da se proširi ta fan baza. Nećemo nikad pevati na srpskom i ne planiramo da ublažimo ili uprostimo to što sviramo. Nas treba da čuju ljudi van Srbije, i mislim da možemo da se nosimo sa stranim bendovima po kvalitetu.

Odgovara li Noisehead vašim potrebama?

Potpisivanjem za njih otvara se mogućnost da metalac iz Oklahome čuje našu stvar na MySpaceu i da bez problema naruči CD iz Relapseove web-radnje. I, povrh svega, imao sam priliku da upoznam ljude iz izdavačke kuće, stvarno su dobri i vidi se da rade ovo zato što vole metal i da im je jedini cilj da izdaju albume koji im se iskreno sviđaju.

Kako se do albuma može doći u Srbiji?

Ako želite da naručite album ili majicu od nas, možete da odete na našu MySpace stranicu i naći ćete tu instrukcije kako doći do ovih finih proizvoda. Na toj web-stranici i naši dragi gastosi mogu da nađu direktne linkove za narudžbine od izdavača.

Pomenuo si fanove... Na svirkama se vidi da vas baš vole.

Zato što nismo nafurani. Dolazimo na koncerte drugih bendova, kupujemo majice i diskove drugih domaćih bendova, kad odemo na svirku, ne stojimo sami pored šanka, već se družimo s ljudima.

Ima dosta ljudi, naročito u Beogradu, koji istripuju da su zvezde nakon izdatog albuma i sviranja na Exitu. Ljudi prepoznaju da mi radimo to što radimo zato što volimo, i oni poštuju i naš kvalitet i talenat, ali najviše trud. Ne postoji nijedan bend na srpskoj metal sceni koji je više od nas uložio para u to što radi, niti postoji bend koji je više bendova pomogao kad nisu imali gde ili na kojoj opremi da probaju, čak smo i članove pozajmljivali drugim bendovima.

Dušan i Uroš nisu izašli na pivo godinu i po dana da bi kupili pojačala. Oni su za bend kupili ceo komplet bubanjeva, iako ne sviraju taj instrument.

Čuo sam da je bilo nekih problema uoči žurke povodom zvaničnog izlaska albuma u Livingroomu...

Bilo je problema; ipak je ovo Srbija, kako da ne bude? Problem je nastao kad su nam izdavači poslali diskove, sve po propisima, ali to je iz nekog nepoznatog razloga naša carina odlučila da vrati. Za to smo saznali u subotu uveče, a promocija je trebalo da bude u utorak.

Na sreću, em imam američki pasos, em sam dovoljno lud, tako da sam tražio slobodan dan na poslu i u ponedeljak uveče sam otputovao za Grac preko Ljubljane. U utorak ujutro bio sam u Srbiji sa ušvercovanim diskovima i majicama, radio sam ceo dan, spavao dva sata posle šljake i pojavio se na promociji s diskovima.

U takvim momentima se vidi razlika između nekog ko “svira u nekom bendu” i nekoga ko jede metal i sere čelik. Rekao sam: “E, Srbijo, nećeš me ovog puta pobediti!”

Koji su planovi sada kada se album i zvanično pojavio? Stižete li da radite na novim pesmama?

Udaramo. Ne stajemo. Sviraćemo ovog leta po celoj Srbiji, u Makedoniji i u Bosni zasigurno. Radimo nove pesme, hoćemo da imamo gotov materijal do kraja godine za novi album, barem 10-15 pesama s kojima možemo da radimo i da utvrđujemo kako će taj sledeći album zvučati na kraju.

Puni smo inspiracije; mnogo smo ružnih i napornih stvari prošli, od benda, preko ozbiljnih zdravstenih problema, do ličnih gluposti i finansijskih problema, i jači smo nego ikad zbog toga.

Ti si veći deo dosadašnjeg života proveo u Americi. Da li njihova HM scena u bilo kom segmentu može da se poredi s našom? Metal je tamo sada veliki trend...

Verovatno će ovo glupo da ti zvuči, ali ja stvarno ne znam kakva je tamo HM scena, zato što metal nije postojao dok sam tamo živeo. To je nešto krenulo da postaje popularno 2004-2005, kad sam ja već uveliko bio u Srbiji.

Arch Enemy, koji sad u Americi može da skupi nekoliko hiljada ljudi, gledao sam 1999. sa Nevermoreom u nekom užasnom baru u Nju Džersiju. Bilo je 15 ljudi na svirci, polovina je skandirala “Carcass!” za vreme Arch Enemyja, a druga polovina je skandirala “Sanctuary!” za vreme Nevermorea. To stvarno niko nije slušao, osim matorih metalaca iz 90-ih.

Ljudi mog godišta su slušali Limp Bizkit, Korn, Godsmack, šta god. Meni je sve to bilo jadno, ja sam voleo pravi metal – Rhapsody, In Flames, Morbid Angel, Fates Warning, Helloween, Cynic, tako to. Bukvalno – ja, moj burazer i još jedan ortak. Zato mi je uvek bilo lepo da dođem u Srbiju i da imam s kim da pričam o takvim bendovima, da mi se neko divi Zero Hour duksu i da dajem ljudima iz Srbije da čuju neki album koji nije mogao da se nabavi ovde i da mi ne kaže: “Yo, that’s some faggy 80s shit, brah”.

Mada, sve to ima svoje falinke, i ja tačno čujem da taj neki lik što svira u nekom metalcore bendu nije slušao to što sam ja slušao kad smo bili mladi. Čuje se u nedostatku šmeka i u meri u kojoj skupa produkcija i peglanje snimaka moraju da kompenzuju nedostatak ličnog fazona i iskustva.

Jesam malo ogorčen, naravno, ali mislim da će manje boleti nakon 20 godina, kad neki klinac koji se loži na retro bendove iz prve decenije ovog veka bude našao FTWSOTA i rekao: “Auf, što su ovi bili dobri, šteta što ovaj album nije mogao da se eksponira u leglu dosadnih metalcore albuma koje su velike kuće tada gurale”.

Ako se nikad ne probijemo, želim barem da budemo ono nepoznato blago koje nađeš u second handu za dva dolara. Ne mogu svi biti Meshuggah, Strapping Young Lad, In Flames, mora neko biti Maudlin of the Well, Damn the Machine, Theory in Practice, mora neko da snimi onaj prvi Armaggedonov album Crossing the Rubicon, ne može uvek da bude Slaughter of the Soul.

Za kraj – koliko je teško svirati metal u zemlji u kojoj se on još smatra konzervativnom pojavom? Šta je potrebno da se razbiju te predrasude o HM zvuku kod nas?

To što ljudi misle o heavy metalu je najmanji problem i nebitno je. Naravno, bilo bi lepo kad bi oni to poštovali, pa kao što je norveška vlada platila Emperoru snimanje albuma, da se i nama isto učini, ali bolje da ne računamo na to. Problem je što ovde nemaš prilike. Kad sam se našao sa ljudima iz Noiseheada, oni su mi rekli da nas nikad ne bi potpisali da su znali kakve muke ćemo imati zbog Srbije i koliko je teško za nas da bilo gde odemo i bilo sta prodamo, platimo. Rekli su da im je bilo mnogo čudno što bend našeg kvaliteta nije već potpisao s nekom većom kućom i što nije uveliko na evropskoj turneji.

Veliki je bedak kad saznaš da nije sve u kvalitetu, i ništa ne boli više od toga kad znaš da si bolji i da radiš više od nekog, a taj upadne preko veze u nešto što si ti hteo ili zato što jednostavno ima nešto što tebi fali, a što pri tome nimalo nije do tebe. Ali, mi imamo suludu ideju da nastavimo da ih bijemo po glavi dok ne vide da smo toliko kvalitetni da bi možda i mogli da rizikuju malo za nas.

Mislim da je ovo jedina zemlja gde možeš reći da ne postoji mesto na kome bi u isto vreme najviše i najmanje voleo da živiš. I lepi i loši aspekti Srbije te mogu dovesti do suza. Zato mi se valjda i sviđa. Ja volim kad ne znam šta me čeka, volim kad mi neko kaže da ne mogu, pa moram da mu demonstriram da mogu. Nisam imao tih izazova u Nju Džersiju. Valjda sam zato i ostao ovde.