From The Wrong Side Of The Aperture

Verovatnoća da će u Srbiji biti snimljen album kome će u leđa gledati dobar broj gotovo svakodnevnih sličnih pokušaja na evropskoj, pa i svetskoj modern metal sceni, oduvek je bila jednaka onoj da se bilo ko od nas popne na Everest i K2, ali posle drugog ostvarenja beogradske skupine Draconic možemo kolektivno da počnemo s pripremama.

Pre šest godina Draconic je bio projekat Branislava Stankovića, klinca entuzijaste kome su braća Branković iz smederevačkih HM heroja Alogia pomogli da snimi ploču Conflux. Taj klinac, koji se tada ložio na groteskne šminke simfonijskog kosmičkog black metala i voleo sebe da zove Antares, ubrzo je odlučio da projekat transformiše u pravi, živi bend. Prilikom odabira članova imao je sreću da naleti na ljude koji će njegov nesumnjivi kreativni potencijal usmeriti ka pravim vrednostima, i u tom trenutku je došlo do potpunog raskida s prošlošću i formiranja novog, preporođenog Draconica.

Nakon dugotrajne potrage za muzičarima koji su sposobni da tehnički odgovore zamišljenom stilu, njegovog usavršavanja kroz mnogobrojne svirke i bezbroj sati provedenih u prostoriji za vežbanje i traženja studija u kome tako nešto može da se snimi a da se po mogućstvu ne putuje u London ili Kopenhagen, višegodišnji favoriti našeg ekstremnog zvuka izdaju ploču koja će zasigurno redefinisati lice srpskog metala.

Iako su u proteklih 15-ak godina bendovi poput Introitus, May Result, Alogia ili prošlogodišnji debitanti Dead Shell of Universe izdavali za strane etikete, niko do pojave ovog izdanja nije imao potencijal da se nosi s vodećim mladim snagama sličnog usmerenja na globalnom nivou.
   
Osobenost Draconica leži u zanimljivom sklopu uticaja na kojima su članovi odrasli, i koji su, čak i kad su utemeljeni u tradiciji, prikazani iz savremenog aspekta. Beograđani zvuče moderno, ali su svetlosnim godinama udaljeni od trendovskog metalcore zvuka koji dominira Amerikom. Njihov melodijski senzibilitet je kroz ovih devet pesama teško utvrditi, jer se proteže od novije švedske škole koju simbolizuju Soilwork, do skladnih prog nota iz repertoara Dream Theatera.

Simptomatično je što je Draconic nemoguće svrstati u neku postojeću metal nišu; oni su previše tehnički doterani da bi spadali u modern metal kakav se svira u Evropi, dovoljno pristupačni da se ne mogu strpati u isti koš sa Meshuggahom i ostalim agresorima na mozak, dosta žestoki da bi bili prog u Symphony X maniru ili napredni da bi im se Pantera pripisivala kao glavna odrednica. Metal u njihovim rukama zvuči sveže, uzbudljivo i inspirativno, što su atributi nesvojstveni grupama s ovih prostora. No, kako su ove pesme nastale pre tri i više godina, jasno je da se krajnji dometi Draconica još ne naziru.              

Podjednako bitna vrlina leži u realizaciji, koja je plod dobre obučenosti muzičara. Od režućih rifova Uroša Andrijaševića i kompleksnih ali uvek melodičnih solaža njegovog starijeg brata Dušana, preko futurističkih pasaža koje Branislav demonstrira na klavijaturama, do precizne ritam-sekcije koju čine Mića Kovačević na bubnju i Lazar Galić na basu, uočljiv je zavidan stepen tehničke potkovanosti.

Kvalitetan vokal koproducenta i, nažalost, sada već bivšeg pevača Marjana Mijića je segment u kome Draconic jedino postaje predvidljiv i najbliže prilazi današnjem skandinavskom metalu (Soilwork, Mnemic, Raunchy), dok šlag na torti predstavlja gostovanje Lazarovog brata Marka, diplomca džerzijevskog Univerziteta Kin na odseku za kompoziciju i klasičnu gitaru, koji je u petnaest sekundi numere Of the Pulse and the Iris objasnio kako se gospodari klavijaturama u stilu Vitalija Kuprija.   

I, na kraju, ništa to ne bi vredelo da produkcija nije odgovarajuća, jer u današnjem vremenu ona može da upropasti sve, ali i da prikrije mane ispodprosečnih izdanja (glavni dokazi su danski čarobnjaci Tue Madsen i Jacob Hansen). FTWSOTA je sniman u dva navrata u dobro opremljenom studiju Chainroom u Senti, pod producentskom palicom braće Mijić, što je svima omogućilo da razrade sporna mesta i do detalja sprovedu svoje zamisli. Rezultat je energična, brutalna, ali jasna produkcija, koja zvuči i moćno i skupo i ne odaje nikakav trag o zemlji porekla.

Zaključak je lako izvesti i on glasi da se talentom i upornošću može postići sve, pa čak i osloboditi stega koje ovo podneblje nosi u muzičkom smislu. A sad svi polako put Himalaja...

Audio:

• MySpace