U opravdanom lamentiranju kako domaći metal načelno ne ume da se vine iznad nemaštovitog imitiranja boljih i uspešnijih stranih kolega lako se izgubi iz vida da ima svetlih primera originalnosti, kvaliteta i integriteta. Unutar black metal frakcije primer benda The Stone je najpoznatiji, ali beogradsko-pančevački projekat Dead Shell of Universe prvim albumom postavlja lestvicu za merenje autentičnosti i kvaliteta neočekivano visoko
Kada domaći bend objavi album za stranog izdavača, to je i dalje velika stvar. U underground metalu ovakvi događaji su češći nego u drugim žanrovima, što zbog bolje povezanosti ljudi sa zajedničkim interesovanjima, što zbog homogenog zvuka; no ponekad je to naprosto potvrda umetničke vrednosti.
Britanski izdavač Eichenwald Industries je zainteresovan za ezoterične, opskurne i avangardne pristupe ekstremnom metalu a Dead Shell of Universe, sastavljen od članova grupa Bethor i Zaklan, svojom duboko ličnom, čak introvertnom muzikom izvrsno se uklapa u ovaj opis.
Oni koji black metal posmatraju površno u njemu vide samo prenaglašenu agresivnost i filozofiju čopora na delu. No, u srži black metala uvek je pre svega bila samoća, a samo korak iza nje – tragedija. Burzum i Mayhem, Dark Throne i Emperor, Enslaved i Satyricon, sve su to bendovi čija je muzika najpre mislila o izolovanosti i melanholiji, a tek kasnije o gnevu i borbi.
Verovatno najveći mogući kompliment koji se može dati nekom savremenom black metal bendu je da podseća na norveške grupe iz klasičnog perioda s početka 90-ih godina. Dead Shell of Universe ovo poređenje ne zaslužuje zbog podražavanja zvuka, fraza i gestova nabrojanih uzora, već pre svega zbog dubine koju njihova muzika priziva.
Tamo gde pupoljak vene... je začuđujuće zrelo izdanje. Tri dugačke kompozicije koje ga čine – od kojih je jedna odsvirana samo na sintisajzerima – ne igraju na kartu kompleksnosti već, baš naprotiv, na ideju svedenosti. Ako su grandiozne, one su to jer intimu i samoću umeju da posmatraju s mnogo razumevanja.
Black metal, kada je najbolji, nezadrživo vas uvlači u samo srce oluje, u središte haosa uzvitlanog metala i vrisaka, gde se nalazi tačka potpune mirnoće. U toj tački se na miru može kontemplirati o životu, univerzumu, smrti.
Agresivnost i brzina ovih kompozicija, njihova dužina i strukturiranost tako pred slušaocem otvaraju prostranstva u kojima može da se luta, pa i da se izgubi, ne pokušavajući ni za trenutak da ga zavedu jeftinim metalskim trikovima. Harmonije su gorko-slatke, ali nikada nisu patetične, glasovi su demonski izvitopereni ali ne i karikirani.
Dugačka minutaža i relativna jednostavnost ovih pesama imaju snažan hipnotički efekat, a Dead Shell of Universe pokazuje zavidnu muzičarsku sigurnost. Čak je i pomenuta elektronska kompozicija pažljivo vođena i usredsređena na svoje osnovne teme, bez jeftinih ukrasa koje virtuelni instrumenti čine lako dostupnim.
Ovo je muzika u potpunosti podređena ideji gubljenja u unutrašnjem svemiru, makar se to dešavalo pri brzini od 300 kilometara na sat i makar taj svemir odavno bio mrtav.
Veoma impresivan debi i više nego dostojno predstavljanje Srbije na međunarodnom planu. Makar i podzemnom.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari