Drugi najznačajniji bend za razvoj ove scene nastao je na drugom kraju Osla 1986, kada su Ted Skjellum (alias Nocturno Culto), Ivar Enger (Zephyrous), Dag Nilsen i Gylve Nagell (Fenriz) osnovali satanistički death metal bend Black Death. Na prvom demo izdanju početkom 1988. Land Of Frost promenili su ime u Darkthrone
Pošto je u tom periodu death metal postao veliki trend, bend odlučuje da se okrene black metalu, na šta je delom uticao i Euronymous. Prvo predstavljanje svog zvuka Darkthrone (foto dole) čine već 1991. godine, kada se pojavljuje A Blaze In The Northern Sky. U novom ruhu 1993. izlazi Under A Funeral Moon i s njim se prvi put pojavljuje sintagma "true norwegian black metal". U bukletu ovog albuma je stajalo da je posvećen norveškoj black metal mafiji.
Počast preminulom Deadu bend je odao na narednom albumu Transilvanian Hunger (’94), čije je ime inspirisano činjenicom da je Dead u trenutku smrti na sebi nosio majicu s natpisom "I Love Transilvania". Mnoge tekstove na tom albumu napisao je Varg Vikernes, uključujući i pesmu As Flittermice As Satans Spys, na čijem se kraju, puštanjem unazad, mogla čuti poruka: ”In the name of God, let the churches burn”.
Jednom prilikom je Fenriz izjavio da Transilvanian Hunger stoji iznad svake kritike, i ako bi neko pokušao nešto da prigovori ovom albumu, trebalo bi da bude optužen za „jevrejsko ponašanje“. Kritikovan za antisemitizam, branio se da u norveškom slengu reč „jew“ označava budalu, što je dovelo do problema sa izdavačem, pa je naredni album Panzerfaust (’95) izašao za Moonfog Records, koji je osnovao već pominjani Sigurd Wongraven, alias Satyr. Iz benda izlazi Zephyrous, a ostaju samo Fenriz i Nocturno Culto, i takva se postava održava do današnjih dana.
Pomenuta trojka Mayhem, Burzum i Darkthrone uticala je na pojavu još naprednijih bendova koji stvaraju novu generaciju u norveškom black metalu, koju su predvodili Emperor, Satyricon, Enslaved i Immortal.
Priča o Emperoru (dole) počinje 1990, kada su se na jednom muzičkom seminaru sreli Tomas Tormodsæter Haugen, alias Samoth, i Vegard Sverre Tveitan, alias Ihsahn. Samothu je pažnju privukla Ihsahnova jakna prekrivena amblemima Iron Maidena s obzirom na to da je i sâm bio fan te grupe.
Osnivaju bend Embryonic i snimaju demo The Land Of The Lost Souls. Kasnije menjaju ime u Thou Shalt Suffer i pozivaju prijatelja Mortiisa na mesto basiste. U toj postavi je Samoth svirao bubnjeve, a Ihsahn gitaru. Samoth je želeo da s bubnjeva pređe na gitaru, jer je imao problema s brzim deonicama, i u bend je došao Faust, kada dolazi i do promene imena u Emperor, po pesmi Celtic Frosta Dethroned Emperor. Godine 1992. snimaju demo Wrath Of The Tyrant, da bi naredne potpisali ugovor sa izdavačkom kućom Candlelight i sa sastavom Enslavedom izdali split-album Emperor/Hordanes Land.
Nemili događaji nisu mimoišli ni ovaj bend. Naime, avgusta ’92, dok je Faust hodao Olimpik parkom u Lilehameru, prišao mu je stranac koji ga je pozvao u šetnju kroz šumu, inače dobro poznato mesto za okupljanje lokalne gej populacije. Faust je pristao, ali je na pokušaj stranca da ga zagrli pobesneo, izvadio nož i ubio ga. To ubistvo je ostalo misteriozno i policiji nije bio poznat identitet počinioca.
Nekoliko dana kasnije Varg Vikernes, Euronymous i Faust otišli su u obližnju crkvu Holmenkollen i zapalili je benzinom. Ni taj zločin nije bio otkriven, tako da se Faust ponadao da će se i drugi put izvući.
Međutim, posle Euronymousovog ubistva, policija je, između ostalih, privela na informativni razgovor i članove Emperora, tokom koga su otkrivena Faustova nedela, te je bio uhapšen pod optužbom za ubistvo i spaljivanje crkve i osuđen na 16 godina zatvora u Ulersmu. Samoth je, zbog umešanosti u spaljivanje druge crkve, bio osuđen na 16 meseci, a ironično je što je on gostovao na Burzumovom EP-u Aske, koji na naslovnoj strani prikazuje sliku izgorele crkve Fantoft (foto).
Pre nego što će otići u zatvor momci snimaju album In The Nightside Eclipse, koji će se, s nešto zakašnjenja, pojaviti za Candlelight početkom 1995. Emperor će ostati upamćen kao jedan od najprogresivnijih i muzički najkvalitetnijih bendova žanra, a potvrde toga su albumi Anthems To The Welkin At Dusk (1997) i Prometheus (2001), posle koga su najavili razlaz, mada su se pre dve godine ponovo okupili za nekoliko nastupa.
Jasno je da su opisani događaji stvorili utisak da je muzika u svemu tome sekundarna, ali za ogroman broj black metal bendova nikad nije vezivan nijedan eksces i oni su se isključivo vrednovali po svom muzičkom kvalitetu.
Iako nije moguće jasno odrediti muzičku stranu pravca, jer i u okviru njega postoje velike razlike, može se primetiti da je black metal pretežno brz i melodičan stil, koji je daleko pristupačniji od klasičnog death metala ili, čak, i dobrog dela thrash metala.
Preko nekonvencionalne strukture pesama, black metal baca akcenat na atmosferu koju gradi melodičnim gitarskim harmonijama i tremolima u visokim tonovima, bubnjarskim blast beatovima i kreštavim vokalima. Kombinacije s klavirom, klavijaturama ili simfonijskim orkestrom su, takođe, često prisutne, naročito u kasnijoj fazi.
Uprkos nekim pokušajima da se ozloglašenost rane faze norveškog black metala održi, u kojima je prednjačio bergenski sastav Gorgoroth, činjenica je da su na tom prostoru strasti znatno počele da se smiruju sredinom 90-ih i da je do danas pokret izgubio svoju nasilničku crtu. Članovi Gorgorotha su, između ostalog, optuživani za povrede prava koja se odnose na slobodu veroispovesti na svojim krvavim koncertima, okrutnost nad životinjama ili saučesništvo u silovanju.
U drugoj polovini 90-ih bend Dimmu Borgir se probio u mainstream metala, čime je otpočelo novo poglavlje za norveški black metal i pojavljivanje sastava koji su pravac pokušali da približe širim narodnim masama tako što su zvuk činili mekšim i pristupačnijim, dosta se oslanjajući na melodične klavijaturske pasaže. U godinama koje su sledile scenu su obeležila novija imena poput Old Man’s Child, Covenant (promenjeno u The Kovenant), Borknagar ili Solefald.
U novom milenijumu čast mladih bendova iz ove struje najbolje su branili Khold, 1349, Tsjuder i Keep of Kalessin, mada se scena ne može pohvaliti nekim otkrovenjima.
Dimmu Borgir je i dalje komercijalno najuspešniji produkt, u stopu ih prate Satyricon, dok je Mayhemov poslednji album Ordo Ad Chaos iz prethodne godine po hladnoći i mizantropiji podsetio na stare dane, i doživeo sjajne reakcije kako medija, tako i publike.
Iako su iz pravca nestale sve osobine zbog kojih je bio na zlom glasu, današnja pozicija na metal mapi pokazuje da je on, posle svega, ipak nešto više od spaljivanja crkava, ubistava i samoubistava. Ostaci krvave prošlosti gotovo su neprimetni i nema naznaka da će plamen zla u skorijoj budućnosti ponovo buknuti.
(kraj)
I deo: Spaljivanja crkava, ubistva i samoubistva... i nešto muzike uz to
II deo: Oproštajna poruka glasi: "Izvinjavam se zbog ovoliko krvi"
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari