A ko će zaštititi one inoverne, a mazohistične koji su još uvek radi da izdvoje novac za bioskopsku ulaznicu i pogledaju delo nekada značajnog sineaste? Jer, Besa čak ni ne uspeva da preskoči rampu koju su prethodnici tako milosrdno spustili jako, jako nisko
Scenario: Srđan Karanović
Uloge: Iva Kranjc, Predrag Miki Manojlović, Radivoje Bukvić, Nebojša Dugalić, Ana Kostovska
Žanr: Istorijska melodrama
Trajanje: 106 minuta
Proizvodnja: Srbija/Slovenija/Francuska/Mađarska/Hrvatska, 2009.
Nije dugo trebalo da se razruši iluzija bivšeg ministra kulture Kojadinovića da se, barem kada je srpski film u pitanju, kvantitetom može doći i do kvaliteta.
Baš kao i još jedna iluzija - da je žig čuvene praške filmske škole sam po sebi garancija kvaliteta, te da vredi ulagati novac i vreme u praćenje radova davno svršenih studenata. Nakon Markovićeve Turneje, te brojnih promašaja starijeg Paskaljevića, Srđan Karanović pokazuje da katastrofalni Sjaj u očima nije bio tek trenutak zamora.
Istorijska melodrama Besa počiva na krajnje pojednostavljenoj premisi – srpski učitelj dobija poziv u (Prvi svetski) rat, napušta zabitu varošicu, ostavivši svoju novopečenu suprugu (pokrštenu Štajerku/Slovenku) na čuvanje ćutljivom i časnom domaru Albancu koji mu daje besu (zavet) da će je zaštititi od svih zala.
Tako se njih dvoje nađu u ispražnjenoj školi kao svojevrsnoj tvrđavi na koju povremeno kidišu ostrašćeni meštani i vojska koja se tu zadesi. Nažalost, nismo dobili nekakvu remiksovanu verziju Napada na policijsku stanicu 13, već samo mlohavu dramu u kojoj se malo toga iole važnog dešava, kako među likovima, tako i na širem (simboličkom) fonu.
Sa prostorno svedenim pričama uspeli su da se nose, recimo, Hitchcock u Užetu, Stephen Hopkins u Pod sumnjom i Srđan Dragojević u Lepim selima (potonja dva, doduše, koristeći obilato fleš bekove). Karanović ne uspeva, a čini se da ni ne pokušava da razgradi osnovni, krajnje papirnati koncept priče. Tako se (melo)drami koja je trebalo da čini srž Bese nije dalo ni da prodiše.
Tome je doprinelo još tušta i tma proizvoljnosti i pogrešnih izbora. Pre svega, Karanović ne samo da ne veruje, nego očigledno i prezire žanr za koji se odlučio, tako da od sirkovske melodrame epskog zanosa (sa sve kostimima) ostaje tek šepava priča o dve oprečne osobe vezane u čvor (u jednom trenutku, kada Slovenka dobije povodac oko noge, i bukvalno) istorijskim neprilikama. Promene u njihovom odnosu ničim nisu opravdane, naprotiv, deluju ishitreno i arbitrarno, a scena para-seksa izgleda nimalo poetično i potresno, već naprosto urnebesno. Jedini alibi za trajanje filma može se naći u zakonitosti koja kaže da se započeta filmska priča negde i nekako mora i završiti.
Ovo je film koji će na čisto nefilmskom nivou možda naići na odobravanje onih slojeva koji se naslađuju mizantropskim autošovinizmom. Takav odabir je svakako legitiman Karanovićev izbor, tim pre što se stiče utisak da je njegov autošovinizam krajnje iskren i nimalo kalkulantski poput Perišićevog u slučaju Ordinary People. Karanović otvoreno prezire publiku koja će možda i pružiti šansu njegovom delu, gradeći likove na stereotipima i folklorno-kostimografskim simplifikacijama.
Tako je Slovenka sklona umetnosti i flertu, Albanac (sa kečetom, u punoj narodnoj nošnji i obavezno sa semenkama za grickati) čestit i tradicionalan, a Srbima su ponuđena čak tri rukavca – brbljivi i snisishodljivi bigoti (nastavnica), neproduktivni obrazovani mekušci (muž), te uniformisani nasrtljivci na žene (pukovnik-udvarač).
I to bi se moglo nekako obrazložiti autorovim porivom da možda sebi olakša stvari, ali kako pojasniti podužu scenu u kojoj, tokom tople noći, zatočena Slovenka, uz otvoren prozor sluša Schuberta, dok desetine notama omađijanih meštana svedenih na mračne prikaze sa dugim senkama (dosta nalik Romerovim zombijima) preteći gledaju u pravcu njene sobe?
Besa je kolosalan promašaj nekada značajnog autora i jedan od filmova kome ni par svetlih trenutaka (poput glume Ive Kranjc i Radivoja Bukvića i fotografije Slobodana Trninića) ne pomažu da iskorači iz senke bizarnog ekcesa koji je sam sebi svrha.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari