Here Lies Love

Priča se da su žene očarane cipelama. A ozloglašena diktatorka Filipina Imelda Marcos je na tom planu prebacila normu i najvećih udarnica. David Byrne nam uz izdašnu pomoć Normana Cooka (Fatboy Slima) nakon gotovo pet godina rada predstavlja plodove svoje opčinjenosti pomenutom omraženom diktatorkom.

Prošle godine nas je zapljusnuo istinski cunami manje-više konceptualnih albuma (od skorijih radova tu su Wainwrightov All Days Are Night i Coxonov The Spinning Top), ali Here Lies Love predstavlja projekat grandioznih ambicija. I, što je daleko važnije od bilo kakve, površne ili iscrpne geneze njegovog nastanka i koncepta, ovo je sasvim uspela ekstravaganca – neumerena jednako koliko i figura koja je poslužila kao nadahnuće.

Reč je o izdašnoj mjuzikl-operi koja nastoji da pop notama i uz dosta postmodernističke akrobatike u 22  pesme opiše ključne tokove biografije Imelde Marcos (mada se album dobrim delom bavi i sudbinom njenog kontrapunkta, Estrelle Cumpas, Imeldine prijateljice iz detinjstva, čestite, plemenite, brižne i... zaboravljene). Byrne je kičma poduhvata, za ritmove i produkcijsku odeždu je bio zadužen Fatboy Slim, a u kolo su se uhvatile sve same šampionke:  Kate Pierson, Cyndi Lauper, Natalie Merchant, Tori Amos, Roisin Murphy, Camille, Alice Russell, Sia, Santigold, Florence Welch, St. Vincent, Sharon Jones, Martha Wainwright, Candie Payne...

Here Lies Love nije ostvarenje bez mene, i posebno je teško suditi o ovom albumu van specifičnog konteksta, ali je, srećom, reč o albumu koji kakvoćom većine pesama pobeđuje evidentne manjkavosti, upitnosti i zamke (budući da je ovo mjuzikl, tekstovi moraju da sadrže upadljiv narativ).

Jasna je želja gostiju da se odazovu pozivu dva dokazana maga, ali kao merilo se nameće i uklopljenost u samu priču. David Byrne i Fatboy Slim uspevaju da u većini slučajeva pomire dobro poznate žigove svojih gostiju sa onim što njih dvojica prepoznaju kao svoj polazni naum.

Odličan spoj prepoznatljivih aura i zadate teme su, na primer, Dancing Together, sirovi old school funk u kom briljira Sharon Jones nabrajajući ključna imena i toponime zlatnih dana gospođe Marcos i The Whole Man, koju Kate Pierson poletnim izvođenjem spašava moguće optužbe da je to tek ušminkani restl The B-52's. Baš kao i Don’t You Agree, koja provocira asocijaciju na Molokov Pure Pleasure Seeker, kako zbog naglašenog zvuka trombona, tako i zbog vokala poslednjih godina nepromašivo maestralne Roisin Murphy. Za kabaretski pop je zadužena Tori Amos, kojoj u Why Don’t You Love Me pripomaže Cyndi Lauper. Njih dve sa lakoćom potvrđuju svoje reputacije voljenih ekscentrika, a za takve je ovakav album nešto kao prirodno stanište.

Premda se ne pominju cipele, Byrne na idejnom planu ipak, možda i nevoljno, nudi apologiju za Imeldu Marcos, ozloglašenu po svojoj samoživosti i prezrivom nemaru prema plebsu. Svođenje njene sociopatske potrebe da bude obožavanapo svaku cenu na ljudsku slabost jeste, sa stanovišta etike, upitna odluka. Byrnu se, međutim to da oprostiti ne samo zbog minulog rada, već i zbog činjenice da je na ovom izdanju ponudio pesme koje bi mogle da zažive i da nije ovako ambicioznog konteksta.

Mada je mnogima Fatboy Slim na nos izašao, njegov ogroman doprinos na ploči potvrđuje da je reč o vrhunskom plesnom producentu. Naravno da je posegao za dobro znanom aparaturom – recikliranim bitovima, drevnim filterima, pozajmicama koje su zapravo vickasti citati, jednostavnim, ali zanosnim bas-linijama, ali traženje zamerke njegovom umeću bilo bi samo jalovo cepidlačenje i ziceraško obrušavanje na poznate autoritete.

Široka lepeza od pop kiča (zanosne Pretty Face i Here Lies Love), tropikana zvuka, easy listeninga, starovremenskog funka, uglađenog pop-regea (Never So Big koju krasi sneni glas Siin), restauiranog plesnog popa, avant-pop-razbrajalica na sociološke teme (Byrne naprosto briljira u izuzetnoj American Troglodyte), sasvim je fina odežda za jedan zbilja uzbudljiv život nesumnjivo bizarne pojave. 

A ljubav kojoj je toliko težila je definitivno tu, makar i iza koprene poigravanja svim i svačim koje su upriličili Byrne i Cook.

Audio:

• MySpace