Američka kantautorka je inspiraciju za deseti album pronašla u svetskoj ekonomskoj krizi, usled koje se pojam seksi/ moćnog muškarca promenio
Postoje imena koja svako ko pretenduje na elementarno poznavanje pop muzike (ili makar ženskih autora) ne sme da mimoiđe, i postoje albumi za koje svet ne bi bio mnogo siromašniji da se nisu pojavili. Tori Amos je takvo ime, a Abnormally Attracted To Sin uglavnom takav album.
Američka muzičarka je na sceni prisutna već skoro tri decenije, i ovo je prvi album za novog izdavača (posle raskida ugovora sa Epicom), koji joj je garantovao više stvaralačke slobode i kontrolu nad onim što radi. Naslov je preuzet iz mjuzikla Guys and Dolls, a ideja se rodila tokom turneje na kojoj je Amos promovisala prethodni album American Doll Posse. Tada su nastale i vizualete – snimci koje je načinila sama Tori koji prate ovaj album.
Koncept izdanja je ispitivanje ideja o religioznim istinama, kao i veza između žene, moći i greha, koje opsedaju Tori. Međutim, ovi motivi su prilično nejasni i nema niti koja bi ih čvrsto držala na okupu.
Umesto celine, počašćeni smo samo kolekcijom pesama, i to - uglavnom predvidljivih.
Nema tu mnogo novog ni dobrog na tacni. Jedno od glavnih oružja Tori su jednostavne a moćne balade, i njih ima i ovde. Maybe California i Ophelia su veoma dobre, ali tekst prve je patetičan (iako jedini ima zaista veze sa grehom iz naziva albuma), čak i prozaično ženskast („I don’t know when I stopped making him smile / Now the kids see me crying all the time...“ i oh, oh...!), dok je drugi samo neznatno bolji.
Give koja otvara album ima nešto od Portishead štimunga, i obećava mnogo više nego što zaista pruža. Vredne pomena su još i Strong Black Vine, sa zvukom koji asocira na Zeppeline, naslovna numera i Starling. Police Me ima zanimljive perkusije i poigravanja sa instrumentima, ali čini se da je imala potencijala da postane mnogo više od toga.
Sedamnaest pesama, skoro 75 minuta... Zaboravi čovek da je uopšte i počeo da sluša. A sve zvuči poznato (i zamorno). Iako većina pesama poseduje nesporane autorske kvalitete, teško je reći da su i interesantne. Da ih je manje, stvari bi bile bitno drugačije: od polovine ovog albuma mogao se napraviti jedan valjaniji, ako ne i valjan.
Stvaralačka sloboda i kontrola zbog kojih je Tori promenila izdavača izgleda da nisu dovoljne. Sve bi bilo efektivnije i opravdanije da im je pridružena i izvesna doza autocenzure, koja bi ukinula toliko insistiranje na osobenosti, na izražavanju sebe i sveta, i na konceptu. Time bi se stvari svele na pravu meru.
Šteta. Jer Tori je toliko puta do sada pokazala da može mnogo. Njena jedinstvena muzička vizija se na ovom albumu ipak samo nazire, što je dovoljno da ga spasi od potpune propasti, ali nedovoljno da ga učini vrednim posebne pažnje.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
M (gost)
| 28.07.2009. 16.31.05
Da, nazalost, ovaj album je potpuni promasaj.
-
Levy (gost)
| 29.07.2009. 08.55.52
Gđa Ejmos je jedna od najznačajnijih rok umetnika 90-ih bez obzira na pol, i nema potrebe stvarati nekakvu podkategoriju "kantautorki" kako bi se za nju našlo mesta u istoriji moderne muzike. I mada njeni noviji radovi ne drmaju svet poput debija "Little Earthquakes", poznavaocima itekako imaju šta da pruže.
Mada se poređenje numere "Give" i opusa Portishead-a samo nameće, ipak je znak lenjosti - reference bi pre bile opus same Ejmosove iz perioda "From the Choirgirls Hotel" ili "To Venus and Back". I po mom skromnom mišljenju, "Give" je bolji od barem polovine pesama sa "Third"-a.
Najprijatnije iznenađenje albuma su "Welcome to England" i "500 Miles" - u početku izgledaju kao bljutavi neuspeli pokušaji za komercijalnošću, ali nakon nekoliko slušanja otkrivaju da se ipak ne radi o tome, kada počnu da se primećuju tekstualne suptilnosti i neočigledna muzička kompleksnost. Ono što je tu mene posebno impresioniralo je emocionalna zrelost koja u pop muzici predstavlja pravu retkost. Sreća u romantičnoj vezi se prepliće s melanholijom, da bi zajedno dale jedan složen miks koji, mada ne toliko privlačan tinejdž populaciji, pokazuje da je Ejmosova zaista postala s godinama mudrija osoba. A stih "You gotta bring your own sun" će biti jasan svakome ko je ikada živeo u egzilu.
"Curtain Call" je neverovatno uspela pesma, atmosferična i melodična u isto vreme, i ovaj osvrt na starenje, mračan i provokativan, svakako predstavlja jedan od vrhunaca Torine karijere. Njena oda depresivnim majkama "Maybe California" nije neinteresantna, ali bledi u poređenju s "Girl Disappearing" sa "American Doll Posse".
Naslovna numera je veoma ambiciozna studija o religiji i seksualnosti koja svojim hipnotičkim ritmom uspeva da se pozabavi na jedan jako visceralan način sa naizgled akademskom temom. "Fast Horse" je neverovatno zarazna pesma koja je kod mene danima stajala na repeat-u, a "That Guy", izlet u vode mjuzikla i teritoriju rane Kejt Buš pokazuje da je osim što je vrsna pijanistkinja, Tori i izuzetna pevačica, a da i te kako ume da napravi melodične pesme kad josj se prohte.
I na kraju, "Lady in Blue" je potpuno fascinantna kreacija koja kao da dolazi iz nekog drugog vremena. Zvuči kao nešto što bi Nina Simon napravila u svojim najboljim danima, i daje emocionalno najnabijenije momente na albumu koji u tom smislu inače drži određenu distancu.
Album je objektivno predug, mada je i ovako kohezivan. Iako svakako ima slabijih trenutaka, svaka pesma ima razlog postojanja, i apsolutno ništa tu nije postavljeno da bi se popunio prostor. Ovde govorim u svoje ime - svet je lepše mesto sa ovim albumom, a životi barem nekih ljudi manje siromašni. A poštovaoci dame plamene kose imaju itekako razloga da budu zadovoljni, i da sa nestrpljenjem čekaju njenu evropsku turneju najesen :-)
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.