Sklona proizvodnji vlastitih mitova, ova američka kantautorka je na devetom albumu poželela da se još jednom upusti u misiju „korekcije identiteta“ kako bi pobegla od izraubovanog klišea devojke za klavirom
Nakon što je pre nekoliko godina uredno arhivirala svoje najbolje trenutke na izdanjima
Tales of a Librarian (2003) i
A Piano (2006), i nakon što se ozbiljno ugruvala na zbilja izlišnom i promašenom eksperimentu
The Beekeeper (2005), albumu opterećenom poljigavom lirikom,
Tori Amos se vraća i, uz malo podrhtavanja i nervoze, ponovo pogađa u metu devetim studijskim izdanjem
American Doll Posse.
Sklona proizvodnji mitova, Tori je ovog puta izmaštala pet zasebnih likova/uloga/maski/identiteta pod konspirativnim imenima Pip, Isabel, Santa, Clyde i Tori. Tako je poklonicima zadala novu mozgalicu – utvrditi kojoj od dama pripada koja pesma, koji vapaj... Ovaj zahtevni koncept propraćen je i bukletom, a Tori Amos najavljuje i nikad složeniji, prateći performans na turneji koja sledi.
Čak i oni koji bezuslovno ljube „little cornflake girl“ moraju, makar sebi u bradu, da priznaju da American Doll Posse počinje zbilja obespokojavajuće – minijaturom Yo George u kojoj se gospođa Amos priključuje bulumenti američkih umetnika koji su se „drznuli“ da polemišu sa zabludelim im predsednikom, što već postaje izakano, nesuvislo, ako ne i iritantno.
Tori se Bushom bavi u još nekoliko navrata (recimo u pesmi Almost Rosey), ali dosta suptilnije i promišljenije; na sreću slušaoca, brzo zadovoljava svoje polemičke apetite i na ostatku albuma vraća se onome zbog čega je posvećenici i kuju u zvezde – samoj sebi i svom očaju.
Posle dugo vremena, ona uspeva da napravi još nekoliko pesama vrednih najviših dometa njene karijere. To se prvenstveno odnosi na elegične bisere na tragu Leonarda Cohena kao što su široko orkestrirana i izuzetno eterična Girl Disappering, te Dragon, Father’s Son, Roosterspur Bridge i/ili Smokey Joe. Ova poslednja pravi finu kopču koja bez grubih šavova povezuje tradicionalne parčiće svetonazora Tori Amos sa iznenađujućim delom ovog poduhvata.
U tom delu albuma dominira „električna Tori“ (kanda u skladu s nekim od pet heteronima???). I zbilja, u pesmama poput
Teenage Hustling (u kojoj Tori proziva muzičku industriju),
Digital Ghost ili
Body and Soul sve pršti od gitara tretiranih u besnom i retro ključu. Pa je potpuno na mestu ocena onih koji ovu dimenziju albuma porede sa zvučnom kulisom jednako histeričnog filma
Hedwig and the Angry Inch JohnaCamerona Mitchella.
Gitarska distorzija ovde je u čvrstom zagrljaju s Torinim šapatima, jecajima i njenim plačljivim klavirima. Negde između udenuo se i počudan komad Velvet Revolution, kabaretski pop s raspojasanim gypsy-jazz ugođajem, bliskim ovom ćošku Evrope 2.
Tori Amos je sa American Doll Posse uradila popravni zadatak ubedljivo, uz dosta kompetencije i srca, ali ovo definitivno nije delo bez mana.
Glavni nedostaci bi svakako bili preterana dužina (čak dvadeset tri pesme!), što je, čini se, stalna boljka Amosove, i koncept koji, ma koliko svež i zavodljiv, ipak opterećuje čist pop izraz kojem ona prevashodno teži.
Uprkos tome, American Doll Posse jeste hrabro zaranjanje u dublje vode, uspeo damski ogled u onome što francuski pisac Michel Houellebecq naziva „proširenjem područja borbe“.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.