Actor

Imate 27 godina, zavidnu radnu biografiju (udeo u uspehu The Polyphonic Spree, koncertna ispomoć Sulfjanu Stevensu...), hrpu pohvala za debitantski album, pristojnog izdavača i očigledan talenat; a šta drugo možete nego da objavite još jedan odličan album?

Annie Clark u epizodi Actor nije bežala od očiglednog, usresredila se, okrepila, opustila, i uz producentsku podršku Johna Congltona (Modest Mouse) pružila ono što se od nje i očekuje – moćnu i uravnoteženu kolekciju upečatljivih i uzbudljivijih pesama jakog pop-sentimenta, ali od neuobičajene sorte.

Prethodnik Marry Me bio je debitantsko ostvarenje koje je zbunjivalo i plenilo jedinstvenošću i zrelošću, a Annie Clark se svojevoljno i s naslednikom zadržava u okvirima istog kordinantnog sistema. Tu je razmahana mešavina folka, jazza, kabaretskog popa i apstraktne elektronike, i to je mustra koja je pobrala hvalospeve publike i kritike i brzo bila prepoznata kao majstorsko pismo.

Dama je, kako sama priznaje, ovaj put nadahnuće pronašla i u filmovima kao što su Pierrit Le Fou, Badlands Terrenca Malicka i Picnic at Hanging Rock Peterea Weira, ali i u Diesneyjevim crtaćima Uspavana lepotica i Snežana, Maza i Lunja. Tome treba dodati sve što je Annie Clark prethodno radila, kontrast kao okvirni koncept ovog izdanja, i krvna slika ovog nesvakidašnjeg izdanja je koliko-toliko jasnija.

Taksativno navođenje uticaja samo po sebi ipak nije dovoljno da se verno predstavi sve predočeno na Actoru. Annie Clarke je vešt kompozitor, njena lirika ostavlja utisak smislenosti, lakoće poigravanja i svežine, a ne libi se ni da eksperimentiše sa zvukom. Stoga ne čudi da Actor, premda se kreće po utabanim stazama, uspeva da iznenadi.

Već uvodna pesma The Strangers donosi ušećerene, diznijevske note, zvuk muzičke kutije, obilje nežnih perkusija, da bi stihovi “What’ll I Share, What’ll I Keep With People Who Sleep Where I Sleep” najavili gitarsku mini-grmljavinu, posle koje Annie nastavlja šaputavo da preklinje u refrenu “Pain the black hole blacker”.

Da nije reč o pukom kontrastriranju nego o odvažnom posezanju za raznolikom atriljerijom kako bi se pogodilo u metu, svedoči ostatak albuma. Tako je, na primer, The Neighbors višeslojni raštimovani nežno-histerični valcer, dok se iza krvoločnog naslova Laughing With a Mouth Of Blood krije krhka i sladunjava melodija s finom glazurom eha u refrenu. Black Rainbow kreće kao superiorno promišljena parodija baroknog zvuka Joanne Newsom, da bi se preko suludih stihova poput “Let the Children Act Like Furniture” stiglo do distrozirane grubosti uz režanje gudača u finišu.

Morrissey je svojevremeno zapomagao da mu dopuste da dobije ono što želi, dok je St. Vincent mlada žena svog vremena, svesna podmuklosti, beznađa i tuge koje ono nosi, te se u karnevalskoj Save me From What I Want izjašnjava šta bi i kako bi. Ono što ne želi je smutljiv i nesposoban muškarac, baš onakav sa kakvim se razračunava u tek nešto više od dva minuta ubojito sarkastične, poletne i najpopičnije numere na čitavom izdanju – Actor Out of Work (prvi singl sa ovog albuma).

S druge strane, mračna polifonija Marrow uspeva da u tri minuta sažme najbolje od Bjork, Trenta Razora i Modest Mousea. A sve je počelo sa snoliko-melanholičnim shoegaze uvodom. The Party, pak, počiva na silovitoj orkestraciji, ratničkim bubnjevima i razgnevljenim klavirskim deonicama, i ideji da je samoća neizbežna, a često i poželjna u svetu koji, premda se kreće ka globalnom zagrevanju, potencira hladnoću kao modus preživljavanja.

Kada se svedu računi, Actor je dragoceno i kvalitetno izdanje autorke koja je uspela da pomiri talenat, rečitost, sklonost ka pomerenom i zahtevnijem zvučnom pakovanju i uverenje da je moguće očuvati samosvojnost i u okvirima pop-sveta.

Baš kako i kaže u jednoj od poslednjih numera s ove ploče – Just The Same, But Brand New.

Pompezno da, ali posve istinito i upečatljivo.

Audio:

• MySpace