All Days Are Night: Songs for Lulu

Kako udovoljiti svetu? Kad ste mali, podstiču vas da preterujete u svemu – hrani, snu, smelošću pred tuđim očima, pevanju, plesu, uzrastu nepriličnim izjavama...

Onda odrastate, ponesete svoj krst što spretnije, trudite se da budete svoji, a potom vas, valjda iz silne potrebe da spoznate bitisanje u čoporu, podučavaju da je jako važno, ako ne i najvažnije, naći meru u svemu i da je manje zapravo više. 

A na svu tu dubiozu pop-kultura svako malo iznedri nekoga koje je očigledno izmakao tom šizofrenom muštranju. Neko ko je ostao svoj, ko je zapravo od preterivanja i traženja utočišta u ekstremima izgradio sebe. Takav je Rufus Wainwright. 

Nedvosmisleno vrhunski talentovan i nimalo skrušen, on je pobedio užase srednjeg puta i pakao sveprisutne mere. I zato ga i vole. On je kabaretski pop, i to onaj najdiskutabilniji, ispovedni, doveo do paroksizma. Stoga nije čudno da je prošle godine javnosti predočio operu (Prima Donna, na francuskom jeziku, i to skrojenu za ravno 70 muzičara). A ni godinu dana kasnije, u svojoj 36. godini i na šestom albumu, Wainwright se svojevoljno hvata u koštac sa novom krajnošću. I to dvojakom.

Naime, premda se na njemu našlo mesta za tri pesme nadahnute Shakespearovim sonetima, kao i za ariju iz pomenute opere, kičmu izdanja All Days Are Night: Songs For Lulu čini Wainwrightovo oplakivanje nedavno umrle majke. Rufus Wainwright ne zalazi u racionalizacije kojima se taj bol može zatomiti, već rigidno otvoreno iznosi svoj bol, čini se, ni ne tražeći izlaz iz stanja koje sam negde tokom druge pesme na albumu nazove "depressed depressness".

Na svu tu ekstremnu iskrenost u ispovednom tonu kanadski trubadur dodaje i jedan značajan ekstreman zahvat – sve pesme su izvedene isključivo uz pratnju (jednog) klavira. U ovom postupku se vidi da se Wainwright u danima velikog bola odvažio i da preispita krajnje granice pop-muzike kojoj ipak teži i u kojoj pronalazi suštinu svog izraza.

Album otvara elegantni komad melanholične lične geografije u Who Are You New York?, Wainwright već u ovim prvim minutima otkriva sve svoje karte zaodevajući čemer u tipično sondheimovski razmahan klavirski pasaž. So Sad With What I Have rastače granice pop-melanholije, i ovaj dragulj bi se lako dao pomešati sa zaostavštinom iz dalekog pluskvamperfekta minulih vekova.

Sledi možda najupitnija numera na izdanju, Martha, u kojoj zanimljiva melodijska arhitektura ostaje u senci problematičnog teksta u kom Wainwright po imenu poziva odbeglu sestru da se javi pre no što majka premine. Istini za volju, tekst se u drugoj polovini  vraća u dubinu opšteprihvaćene pristojnosti kada na red dođu reminiscencije na prizore sretnog detinjstva. Naravno, ovakvi potezi nisu novina u opusu Wainwrighta, tačnije, Wainwrightovih, kojima je lično razračunavanje kroz pesme deo porodičnog nasleđa.

Fascinacija Gershwinovim notama brzo isplivava u treperavoj True Loves, a sličnu eleganciju, čistotu melodije i sveopšteg izraza srećemo i u finišu albuma, u What Would I Ever Do With a Rose?. Tri Shakespearova soneta, pak, dobijaju notno pakovanje možda i ponajbliže Wainwrightovim radovima sa početnih izdanja.

Nešto više poleta donose swing/ragtime minjon Give Me What I Want and Give It To Me Now!, dok trezvenija i zadivljujuće eterična The Dream jasno ukazuje da, uprkos svojoj savršenosti, naprosto vapi za širokom orkestracijom na koje nas je Wainwright navikao/navukao. Leux Feux D’Artifice T’Appelant pruža još jedan dokaz izvođačeve vokalne bravuroznosti i raznovrsnosti, kao i naglašeno fizički odnos prema klaviru.

Istinska kruna ovog odličnog izdanja je Zebulon, grandiozno dramatični, a, opet, duboko intimistički i potresan oproštaj od majke. Wainwrightu u ovim momentima nije strana bizarna otvorenost, pa tako majci priznaje seksepil uprkos nosu koji je bio prevelik za njeno drago lice.

Rufus Wainwright je objavio odličan album koji će mu pride doneti i siguran terapeutski ćar, a oni koja ga vole će sigurno imati razumevanja (ljubitelji su čudna ekstremnim emocijama motivisana sorta i verovatno će se naći i burnog odobravanja) za ovaj ekces što, gledano čak i u okvirima opusa Rufusa Winwrighta, All Days Are Nights sigurno jeste.

Na kraju ove priče ostaje otvoreno pitanje upotrebne vrednosti albuma. Pop-muzika je svašta preživela i preturila preko glave, a ovo je definitivno album koji će na veće muke staviti konzumente nego recenzente, koji barem uvek mogu da spas potraže u ispomoći poput one sa početka ovog prikaza.

Povezano:

• Want Two, recenzija (2005)

Povezano:

• MySpace