Impresario se brzo vraća

Malcolm McLaren je otišao na način koji se nije podrazumevao – najtiše što je moglo, što je u njegovom slučaju svakako još jedan anti-spektakl kao poslednji mogući spektakl. Bivši učenik onih situacionista je o tome svakako sve znao (a sve što je znao je i podelio sa nama). 

Malcolm je u stvari bio poslednji veliki menadžer, iz plejade onih koji su stvarali moderni šou biznis svojim dugim jezikom, mahanjem rukama, dranjem, zakidanjem na parama, suludim investicijama i ekscentričnim izgledom kojim je plašio i male punkere. Pojavio se na njegovom kraju da obznani svršetak herojskog doba i pokuša da zada smrtonosni udarac šou biznisu koji je postao veći od stvarnosti. Ovaj anti-menadžer koji je tvrdio da je sam stvorio grupu koja će i izvesti najavljeni smrtni udarac lažima šou biznisa, tako je iskoračio u oblast u koju po definiciji menadžeri ne zalaze, nego samo priželjkuju – u oblast umetnosti. I po tome, po želji da bude veliki umetnik, McLaren u stvari beše poslednji veliki menadžer. Posle njega dođoše uglavnom tehničari i pisci projekata.
 
U njegovom viđenju sveta, doduše, biti menadžer značilo je biti anti-menadžer.

McLarenov prelazak iz sfere anti-menadžera u sferu anti-umetnika bio je spontan i sam po sebi iznuđen. Naime, anti-menadžer je ostao bez jedine anti-grupe koju je vodio, pa je gonjen nagonom da se izrazi i od toga zaradi, posle ličnog filmskog programskog pamfleta Velika rokenrol prevara (1978), morao sam nečim da se bavi. Svestan farse pop muzike i često skarednih pravila njene proizvodnje, svestan da se sve pretvorilo u paradu niskih strasti i plitke zabave - i sport i rock n roll i dnevna politika - McLaren je još par godina izmišljao muzičke diverzije tipa grupe Bow Wow Wow (1980), fantastičnog singla Buffalo Gals (1982), nešto manje Double Dutch (1983) ili Madame Butterfly (1984), sve dok se i njemu nije smučilo, a onda se prepustio sećanjima i komentarima sećanja.

Revolucionarni period s kraja 70-ih naravno ne bi bio revolucionaran da u svom središtu nije imao ovu moguću preteču Nebojše Pajkića. McLaren je iskoristio rock n roll, najblaže rečeno, kao svoj Speaker’s Corner odakle se za trenutak drao što je glasnije i opscenije mogao, sve dok se neki ipak nisu okrenuli i obratili pažnju, jer je to radio u mirno nedeljno popodne. Nedeljno popodne, ta svetinja malograđanštine, nikad nije bilo uznemirenije nego davnog dana 1977. kad su Sex Pistolsi malo psovali na televiziji, isprovocirani arogantnom glupošću voditelja – ovaj momenat klinačke spontanosti koji je pretvorio Pistolse u najomraženiji bend Ujedinjenog Kraljevstva, ipak niko nije mogao da planira, pa je to glavni dokaz koji McLarena ostavlja zakinutog za uverljivost njegovih tvrdnji da je izmislio Sex Pistolse i kreirao njihov uticaj.

Naravno, McLaren je bio intelektualac iz senke koji nije želeo da bude u senci, i koji je pomogao da se nešto što se moralo desiti – konačno desi. Svakako je svojim razgoropađenom taktikom javne komunikacije željno navukao još gneva na punk u početnim danima, ali niko nikad nije čuo nikakvu muziku koji bi McLaren potpisao, a da je punk – uvek je to bila intelektualna igra za njega. Mesto anti-gurua mu je bilo zagarantovano, a to što se on time nije zadovoljavao... pa i to je bilo veoma anti-guru. 

McLaren je najbolje funkcionisao kad ništa nije bilo regularno, kad se dešavao haos i kreirala panika u svetu lažnog morala, ali je u tome bilo neodoljivog sistema. Diverzija kao takva beše njegova strast, i svaku priliku je iskoristio da je plasira. Sa sobom je doneo sočnu radost za pronicljivom diverzijom koju je delio sa mnogim prevratničkim pojavama u umetnosti, što nisu zaboravile da i posle revolucije treba živeti, i da se revolucije smeju dizati samo u slavu života. To što je menidžment pretvorio u čistu umetničku formu, beše beskorisno sa stanovišta posla, ali vizionarski do te mere da danas ne možemo da dosegnemo te standarde.

Naime, 1980. je počeo sa radom MTV, obznanivši stidljivo ulazak u novu epohu globalizovanog tržišta, u kojoj više nije bilo mesta ni za menadžere ni za grupe, samo što to onda još nismo znali... to je bio i kraj jednog onih skrivenih snova koji bi se neizrečeni valjali po sceni krajem 70-ih godina da ga McLaren nije javno obznanio – onaj o „revoluciji izazvanoj šou biznisom“. Kao što sad znamo, svakodnevnica je postala šou biznis, a šou biznis svakodnevnica, i u tom mulju se čini da revolucija, šta god to bilo, nije potrebna, a kamoli moguća. Ne verujem da bi se McLaren s tim složio, sigurno je imao odgovor na ovaj nizak udarac.

Šta uostalom znače poslednje reči: „Oslobodite Leonarda Peltiera“, kad ih on kaže?

Povezano:

• Prepredenjak, Džuboks arhiva

Umesto anterfilea:

• Joe Corre i Julien Temple o Malcolmu McLarenu govore za Gardian