Idealno pogrešan: Alex Chilton u privatnim časovima

Alex Chilton nije umro u svom gradu Memfisu, kao što je pesma Paula Westerberga izabrala, u njemu je umro njegov fan Jeff Buckley, noseći majcu na kojoj je pisalo "Altamont". Jeff čiji to grad nikako nije bio. Alex je izabrao Nju Orleans, jer je tu bilo toplije i nije ga tako mnogo ljudi poznavalo.

Nema pravila.

Kada sam kao organizator koncerta razgovarao sa agentom preko koga smo zakazali njegov beogradski nastup 2006, on mi je poželeo sreću. Još je rekao nešto na temu komunikacije sa Chiltonom, da je malo neobična, odnosno da se odvija isključivo običnom poštom (pismo, koverat, marka) i telefonom, kao i da je nedavno imao malo neprijatan susret sa njim po pitanju evropskih turneja (novac u pitanju, kao i obično, i muzičar koji se dere na vas). Ipak - bio je njegov očinski savet - ništa to ne treba da te brine, pošto Alex zaista jako želi da dođe u Beograd.

Želi? Da, tražio je da ostane tri do četiri dana, to je njegov jedini uslov, sam će platiti svoje troškove. Možete li to da ispunite? Ko ne bi...

Pored toga što je bio američki klasik, jer u rokenrolu postoje američki klasici, kao i u književnosti i filmu, Alex Chilton je bio i ubedljivo najmlađe dete u svojoj porodici i to se primećivalo od momenta kad smo se sreli – u svakoj situaciji je bilo jasno da gospodin, što je pre svega bio, u stvari voli da se mazi i da bude mažen. Ko to shvati, zna sve o njemu. Sve ostalo oko toga, bilo je dostojno južnjačkog džentlmenstva o kome ste čitali i slušali. Počevši od njegovog izgleda holivudskog glumca koji je video i bolje dane i manira koji sa tim idu.

Hotel u kome je prvobitno bio smešten imao je iznenadan mali problem te večeri sa prisustvom hladne vode u slavini umesto tople, a Chiltonova teškoća sa reumatičnim promenama bila je očigledna, bukvalno mu je otežavala kretanje, tako da ostajanje u hotelu sa neizvesnim napajanjem toplom vodom nije bilo opcija. Sam je izabrao Hotel Moskva za lokaciju na kojoj će biti od prve večeri, mada je bilo predviđeno da tamo pređe tek sutra, kao deo pomenutog plana da ostane u Beogradu puna četiri dana – još nismo došli do toga zašto je produženi boravak bio uslov za zakazivanje ovog koncerta. Tek kasnije sam razumeo – u jednom od najneočekivanijih razgovora koje sam ikad imao sa rok zvezdom.

Paul Westerberg o Alexu Chiltonu: The Replacements su napisali jednu od najlepših rok posveta svih vremena, kad su 1987. snimili pesmu Alex Chilton za album Pleased to Meet Me. Autor je ovako reagovao na tužnu vest: "The great Alex Chilton is gone — folk troubadour, blues shouter, master singer, songwriter and guitarist. Someone should write a tune about him. Then again, nah, that would be impossible. Or just plain stupid." (Paul Westerberg, 22. 3. 2010

Ako sam zaboravio da pomenem, po pesmama koje je napisao, Alex Chilton je bio rok zvezda velikih razmera, bio je svestan šta radi, mada je to non stop negirao, njegovi gospodski maniri su to pokazivali. Poslednjeg dana boravka, pozvao me u hotel na kasni ručak i hvalio sobu na sprat i pogled na Terazije, bio je presrećan što je tu gde je - u Beogradu i u nečemu što se zove Hotel Moskva. Rekao mi je da je ovo ispunjenje nekih od njegovih snova. Nisam bio siguran na šta misli.

Mada je već dan ranije insistirao da izvede Zoricu i mene na večeru u Guli u Skadarliji, pričajući o svojim mlađim danima i proučavajući ćirilicu, ovaj put je bio u post-koncertnom raspoloženju, za trenutak raspravljanja o svemu što mu se upravo desilo – imao je snage za par sati aktivnosti u toku dana pre nego što reumatični bolovi uzmu maha, pa mora da legne i odmara se. Malo smo pričali o muzici. Mnogo više o tome kako je to živeti ovde, u slupanom Beogradu, a kako je živeti tamo, u razrušenom Nju Orleansu, dotakli smo sve one teme na koje pričate sa strancem sa kojim naslućujete da možete da budete prijatelj, uz razmenu kućnih telefona. Iskren da budem, to popodne sam imao jedan neobičan osećaj da se kroz Chiltonov blagonaklon stav prisećam svog oca, takav je bio njegov sličan nenametljiv pokroviteljski odnos prema ljudima.

Razgovor je verovatno zbog toga tokom ručka slobodno krenuo u smeru političkih razmatranja, u kojem sam, po običaju kad se stvarno raspričam, počeo da pomenjem anarhiste, a Alex je na tu temu imao nešto da kaže iz drugog ugla – nije to bilo ništa burno, ali je potrajalo dok odlučnu političku tiradu nije završio rečenicom: „samo radni ljudi udruženi u sindikate mogu promeniti društvo“.

Predamnom je sedeo autentični markisista. Znam suviše dobro sve te izraze, da ne bih odmah shvatio koji obrazac razmišljanja prati. Nisam hteo da ostane na tome, nego sam ga lepo pitao gde je gospodin sa Juga mogao da proučava marksističku literaturu i nauči da pored kapitalizma usput lagano kritikuje ono što je smatrao neozbiljnošću anarhista. Odgovor je bio još veće iznenađenje – „kod sebe kući“.

Dobro, ne baš kod svog tate, ali kad je njegov stariji brat otišao da studira na Istočnu obalu, gde je usput shvatio da je gay, postale su dostupne familiji Chilton i razne teme o kojima su do tad samo čitali u dnevnoj štampi. Kao u nekom klasičnom američkom romanu o odrastanju u poštenoj provincijskoj kući, što se povija pod udarcima daha izazova i pokvarenosti iz velikih gradova kad deca odu u njih, i deca porodice Chilton imala su raznoraznu sudbinu, jedan se udavio u kadi, sestre su se poudavale ovako ili onako, a maženi i paženi Alex je uprkos ocu džezeru čitao Lenjina i Marksa i ko zna šta još, te svirao rok, sa 16 godina otpevavši jednu od najlepših ljubavnih pesama u istoriji popularne muzike.

Nisam nigde našao podatak kad i kako je Alex Chilton postao marksista ili čak komunista, očigledno ni on o tome nije pričao u intervjuima, kao čovek koji je uvek želeo da ga malo ostave na miru da radi to što radi. Ko zna, možda je tog sumračnog popodneva u Beogradu, u Hotelu Moskva, prvi put javno pričao o stvarima o kojima u dobroj staroj, paranoičnoj Americi, nikad nije smeo.

Na koncertu održanom 20. aprila 2006 bilo je 250 ljudi i objavljene su dve kritike koncerta – što verovatno znači da kult Alexa Chiltona u Srbiji ne postoji, mada će se mnogi samozvani sad oglasiti, svesni koliko je njegova muzika lepa, pokušavajući sebe da uguraju uz nju. Ipak, Beograd je Chiltonu ispunio jednu ogromnu želju, koju ne znam kako bih definisao - da svira u zemlji socijalističke tradicije verovatno, i po tome je ovaj koncert on sigurno jako želeo i zauvek upamtio.

Verovatno smo zato dobili i The Letter kao poklon koji se ne dobija svaki dan, jer je Chilton svoju najslavniju numeru svirao samo jako retko. Dva domaća muzičara koja su svirala sa njim te večeri po notama koje je doneo u svojoj svesci, verovatno će takođe pamtiti celu priču zauvek, jer su kao dobri bluzeri-džezeri tokom proba bili odjednom instruirani da na određenom mestu odsviraju grešku. Alex im je objasnio da je tako napisao pesmu i da greška mora da se odsvira. Dakle, još jednom – greška mora da se odsvira. Ako ne znate kako to da shvatite, onda ne ulazite u samo naizgled jednostavnu muiziku Alexa Chiltona.

Ukoliko ste se pitali kako je svirao to veče sa iznajmljenim muzičarima, znajte da je Chilton suvereno vladao notama i cenio je kad neko drugi to ume, dakle bilo je najbolje kako je moglo, jer drugi prateći bend nije ni želeo, a nije mu ni trebao.

Big Star? Nije ih podnosio. Na pitanje u kakvim je odnosima sa članovima grupe u čijem ponovnom okupljanju je i te kako učestvovao, pa i snimio povratnički album godinu dana pre koncerta u Domu omladine, rekao je doslovce da ne želi više da čuje za njih i da su nepodnošljivi. Pričao je kako ih on lično uvek na turneji navuče, napravi pometnju oko nekog pitanja, pa ih samo pusti da se posvađaju, a oni se uvek posvađaju oko najvećih gluposti, jer su glupi muzičari. Bio je siguran da više neće ni pričati sa njima, a kamoli svirati, no to je prva stvar koju shvatite kod Chiltona – nešto bi vam rekao sa najvećom uverljivošću, a onda možda ne bi ispalo baš sasvim tako.

Nije prošlo godinu dana od ovog razgovora u Beogradu, a čitali smo u novinama da Big Star opet sviraju, bar povremeno... U stvari, kad je 17. marta 2010. izašao na svoj travnjak da ga pokosi i shvatio da mu nije dobro, Alex Chilton se spremao da ode na najveću američku muzičku konferenciju, South By Southwest u Austinu, Texas, i nastupi na velikom retrospektivnom koncertu grupe - Big Star.

Ipak, ako su neke godine bile donekle srećne godine, to su bile te kad smo ga upoznali, jer je anti-heroj Alex po prvi put bio siguran da zarađuje neke pare od svoje muzike. Pričali smo kako je jedan dan mislio da mu se greškom na računu našla uplata od 80.000 dolara, te da se neko našalio s njim, no onda je stiglo obaveštenje iz kog se ispostavilo da je jedna velika pivska kompanija otkupila pravo za korišćenje Big Star pesme za reklamu.

Drugi dan je tinejdžerska serija Vesele sedamdesete – That 70s Show postala globalan TV hit, a za špicu su koristili još jednu Big Star pesmu, In the Street, te je svako emitovanje u svetu donosilo poneki dolar na ime tantijema. Mogu misliti koliko je parica donela igrica Rock Band 2. Alex je ovaj naknadni uspeh primao sa filozofskom pažnjom koja je kazivala nešto tipa: „nije važno da li te firme postoje, sve dok uplaćuju“.

Godine su prolazile i život se iz mučenja pretvorio u maltretiranje. Verovatno se i Alexovo srce naprosto umorilo.

Kad sam pročitao da je umro od srca, znao sam da je to jedino moguće bilo, jer je od srca i živeo.

William Alexander "Alex" Chilton (28. 12. 1950 – 17. 3. 2010)

Diskografija: Alex Chilton ostaje upamćen kao nesavršeni heroj i anti-zvezda, jedna od bitnih u američkoj rok tradiciji. Njegove pesme i glas, a posebno sposobnost da kao autor govori sa pozicije na kojoj se u jednu tačku skupljaju humor, bol i lepota, čine ga jedinstvenom pojavom. Njegovi usponi i padovi deo su legendi koji čine rok mitologiju zabavnom za čitanje, ali ne tako zabavnom za življenje. Box Tops su bili veliki beli soul sastav, neobične su bile njihove mlade godine, ali Memfis ih je učinio verodostojnim (preporuka: izaberite bilo koju kompilaciju). Big Star su glavni akteri anglofilije koja je povremeno uzimala maha širom Amerike, a početkom 70-ih je storila power pop muziku, čiji su Big Star bili prvi veliki bend. Njihovo oslanjanje na Beatlese podjednako kao i na Byrdse, njihova ljubav za velike melodije i harmonije na prva dva albuma, stvorili su tokom 70-ih paralelan univerzum u kome su neke lepe emocije bile moguće, sve dok se nije pojavio treći album koji je zakovao sve njih u mračan kovčeg ugašenih osećanja (preporuka: sva tri albuma su ustvari esencijalna, tajna remek dela). Solo karijera Alex Chiltona, neujednačena je i puna znakova pitanja, ali nam otkriva povremeno relaksiranog, povremenog gorkog autora koji sva pravila ove igre zna, i ne pita se više o ishodu. (preporuka: nijedan album nije za pamćenje, ali su svi nekako neuredni i u „kako mi dune“ fazonu, što je očigledno bilo Chiltonovo kasnije istinsko osećanje sveta). Obavezna literatura: Box Tops: The Best of the Box Tops — Soul Deep (1996) Big Star: #1 Record (1972), Big Star: Radio City (1974),  Big Star: Third (1978), Alex Chilton: Like Flies On Sherbert (1979), Alex Chilton: Feudalist Tarts Alex Chilton. A Man Called Destruction (1995)