Sala Amerikana je sinoć ugostila aktuelnu gradsku pop rock ponudu
Mesto: Sala Amerikana Doma omladine, Beograd
Vreme: Sreda, 24. mart 2010.
Sinoćnji koncert u sali Amerikana DOB-a nemilosrdno se držao zacrtanog rasporeda, iznenadivši tako većinu ljudi koji i dalje najavljeni termin početka ne uzimaju za ozbiljno. I tako su Lula Mae otvorili veče na opšte iznenađenje tek koji minut posle 21h, nezahvalno izašavši na binu dok je prostor još bio vrlo skromno ispunjen ljudima.
Lula Mae su specifična pojava na sceni. Jednostavno, niko kod nas ne svira pop toliko sporo. U užurbanom životu velegrada to može biti plivanje protiv struje, ali kao lični poriv ima smisla. Elektronsko-gitarski kombinovani sastav, sa ženskim vokalom i senzibilitetom, bend definitivno pokušava da uradi nešto drugačije.
Da li je to više soul ili neka verzija starog dobrog countryja ostaje da se razjasni, tek ovaj nastup je samo vrlo kratko pokazao opšti smer – sporo, melanholično, intimno. Obrada pesme Ruka bez povratka Velikog Prezira zvučala je vrlo zanimljivo i osvežavajuće.
Vrlo brzo potom su izašli Autopark, bend koji se toliko lako može dopadati ljudima kao da je reč o Sex Pistolsima u godini 1977. Sinoćnji nastup ne daje povoda za takvom reakcijom.
Naime, Autopark je svoje viđenje gitarskog popa isporučio uverljivo, sintisajzeri su suptilno ispunjavali zvuk, i sve je bilo prilično dobro odsvirano, a i otpevano. Pored toga, videlo se da je bendu stalo da kroz tekstove svoj subjektivni svet prikaže drugima. Tu se možete naći ili ne, ali činjenica ostaje da bend želi nešto da podeli sa vama. Na kraju krajeva, reč je o disciplinovanom popu iza kog stoje ljudi koji dobro znaju šta rade. U tom smislu ne iznenađuje i podrška iz već donekle punije sale.
Zamerke bi se jedino odnosile na zvuk koji je bio suviše mutan, pa se instrumenti nisu dovoljno razaznavali.
Nešto posle 22h, Veliki Prezir je izašao na binu, sala je ispunjena i spremna na zid melodične buke. Veliki Prezir iza sebe ima četiri albuma na kojima je prikazivao različita lica, a ni novi Nikadjekraj nije izuzetak.
U suštini, uživo, poput Neila Younga koji pod stare dane udara distorziranu gitaru pričajući istu priču, Veliki Prezir kao da sviraju jednu pesmu. Zvuči monotono? Naprotiv, ovde se radi o neprekidnom pokušaju da se uhvati savršena gitarska pop pravo-iz-raja pesma, pri čemu dobijamo njene naznake iz jedne perspektive, a u celini se nazire jasnija slika kako bi ona mogla da zvuči.
Karakterističan spoj energičnog i letargičnog zvuka pruža dovoljno udobne prepoznatljivosti i sigurnosti da ćemo, utopivši se u more melodične buke, dospeti na poznato mesto, i da ćemo ponoviti doživljaj koji nam znači. To nije autsajdersko-gubitnička rokenrol etika koja potencira vernost i integritet, već nešto što izvire iz ličnosti autora, Vladimira Kolarića, inspirisanog “novim američkim rokom”, pop harmonijama '60-ih i countryjem (sa prefiskom alt. ili neo) tradicijom.
Ne postoji domaći gitarski pop bend, makar trenutno, koji je istovremeno lirički opterećen metaforma, i u tom smislu apstraktan, a da je u isto vreme shvaćen i na konkretnom nivou. Ali kod Velikog Prezira postoji štimung koji sve to čini razumljivim, koji otvara sadržaj čak i ako ga nismo svesni. Veliki Prezir i ne komuniciraju mnogo između pesama, ali nisu ni hladni profesionalci, koliko god je živo izvođenje na nivou perfekcije.
Ono što smo mogli da čujemo su bile pesme iz dosadašnje karijere. Da li zato što su najjednostavnije za čitanje, pesme iz “najpop” faze benda koje su se našle na albuma Brazde su zvučale najbolje. Doduše, i materijal sa najnovijeg albuma, koji predstavlja najveće udaljavanje od popa do sada je osvežio repertoar, a da to nije narušilo konzistentnost.
Bend je psihodeličniji ali i žešći nego što je bio do sad, dok nove numere čine da bend zvuči direktnije. U svemu tome, Veliki Prezir pokazaju zrelost jer bi lako mogli da igraju na sigurnu kartu najvećih hitova.
Publika je bila uzbuđena, reagujući na svaku pesmu kao da je po sredi baš ona koja najviše znači.
Na kraju, posle dva veoma prizivana bisa, i skoro dva sata sviranja, ovaj koncert nije bio revolucija za Prezir. No, to nije minus, naročito ako se uzme u obzir da se bend i dalje razvija. Sa druge strane, sinoć su pokazali zašto su danas među najboljim, ako ne i najbolji domaći gitarski sastav.
Definitivno jedan od bendova po kojima će se pamtiti muzička istorija ovih krajeva.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari