(samizdat)
Boljka Autoparka je što format albuma koristi kao flert sa slušaocem, umesto kao traku koja mora da se odvrti do kraja. I na trećem albumu se pokazalo da je lakše otvoriti srce nego uraditi stvar iz stomaka
Opisujući vezu sa jednom devojkom, Bukowski je u jednoj od svojih priča napisao: „Postali smo toliko iskreni jedno s drugim da je to prerastalo u licemerje".
Nije da je u već poznatoj ispovednoj lirici Autoparka reč o dvoličnim iskazima, ali iskrenost i neposrednost na koje bend pledira kako na albumima tako i na koncertima, leži u konkretnim slikama a ne u patetičnim freskama tipa: „Ulazimo u auto što dalje od samih sebe“ (Gori Grad). Jer, takvim izjavama, mi smo zapravo sve dalji od Autoparka (pod uslovom da smo mu bili blizu), čije prisustvo na domaćoj sceni kao benda sa izraženim ženskim pečatom nešto što ni u kom slučaju ne škodi.
Za razliku od prethodnog albuma, Osećanja za poneti, stihovi na aktuelnom albumu prešli su sa formata priručnog blokčeta na blok 5 – friz frejmovi malih životnih situacija poput otključavanja vrata stana ili gledanja filmova u dvoje koje Ognjenka Lakićević poetski raskadrirava na prošloj ploči, ovde postaju pretenciozni akvareli čija se boja razliva svuda po prstima slušaoca. Neurednost se može čitati i kao sveprožetost, ali to ne pomaže slušaocu kad sklanja glavu, jer reči mogu doći odasvud.
Tako nas numera Kapisle svetle vodi predaleko u potrazi za sveobuhvatnim motivima (poput nesrećne Hirošime), a da nema stadionsko pokriće mitskog pokliča Srbija do Tokija.
Vokal Ognjenke Lakićević (inače tačka koja izaziva burne rasprave) našao se pred teškim zadatkom u pesmama čije je stihove lakše recitovati nego pevati. Otuda bolje zvuči zaogrnut melodijom kao njena lirska kopča (Sve dalje, Dogovor, Pucketanje prstima), dok je manje komotan u centralnoj poziciji nosioca emotivnih varijacija. Tada postaje vidljivo da nema kapacitet da iznese kolosalnu i narastajuću dramatiku (Gori grad) ili koketni poziv na ples u srcu tame (Radost me uništava).
Jer, dešava se kontraefekat: na vrhuncu pesme Gori grad, Ognjenka više zvuči kao neko ko zapomaže jer se našao u požaru, nego kao neko ko se euforično prepušta plamenu koji je nekoliko stihova ranije prizivao.
Kao da se dublje zašlo u grad sa usamljenih mansardi i ivica grada prethodnih albuma, pa se rasparani konac melodije gužva duboko u džepovima zalutalog šetača - muzički predeli su postali kompleksniji, pa na nekim mestima (Toplota i milina, Tarantino) izbijaju i na postrok proplanke na koje, ako biste upali a da album niste slušali u celini, ne biste znali da je po sredi isti bend. U ovim trenucima lekovitog samozaborava je i najbolji.
Na otškrinute prozore i izlazak iz svoje sobe ili automobila asociraju i radijski uhvaćeni isečci poput dečje graje koja otvara sliku grada u Gori grad ili elektronsko brujanje koje nadirući otvara album nalik približavanju helikoptera. Problem je što se ovi signali prikačinju na album kao preparirani leptiri – uzorci spoljnog sveta - ukras u sobi muzičara, umesto da su muzika grada.
Melodije na momente više zvuče kao profi muzička podloga za dramatični vokal nego kao svirka benda koji zajednički gruva, a ova opreznost i međusobno obigravanje vokala i muzike koji kao da iščekuju jedni druge da zajedno prožive neki sveopšti muzički orgazam, slušaoca ostavlja rastrzanim u večitom flertu i prenemažućoj potrazi za katarzom.
Autopark na Sve dalje više sebe gleda u ogledalu nego što se baca u publiku, iako sugeriše da to čini ili će svakog časa učiniti. A, budući da je reč o trećem albumu, valjalo bi reći stvari do kraja, a ne samo započinjati komplikovane rečenice. Isto tako, samizdat etiketu valja opravdati nečim većim od sukoba sa izdavačem - inače legitimnim razlazom umetničke i poslovne strane, tako da samizdat postane stav i identitet benda.
Ako je za neku utehu, ovakvo brkanje poslovnih problema i umetničkog stava nije boljka samo Autoparka već i većine novih domaćih bendova koji se razočaravaju iz svoje andergraund pozicije što ih ne tretiraju kao mejnstrim izvođače sa kojima se inače umetnički ne identifikuju. Eto, možda je i o tome Bukowski rekao koju.
Taj skok sa kapislama ispod miške ne sme biti samo prepričan, mora biti teroristički napad emocijama o kojima Autopark uostalom i govori. Još samo da ga primeni u praksi.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari