Potomstvu uličnog hodača ne trebaju nove cipele

Mesto: Kulturni centar Grad, Beograd
Vreme: Petak, 26. februar 2010.
 

Nekada davno postojalo je nešto što se u jednom muzičkom časopisu nazivalo neo-beo, a obuhvatalo je mnogo bendova od kojih će svaki ponaosob krenuti svojim putem. Zaista, danas može da zvuči smešno, ali u tu selekciju su bili uvršteni i danas tako različiti bendovi kao što su Kazna za Uši i Darkwood Dub.

Ako se osvrnemo malo unazad, može se reći da nijedan drugi žanr u Beogradu ne egzistira tako konzistentno kao garažni rok. Počelo je sa Partibrejkersima, potom se nastavilo dugom linijom koja, iako je deo tog lanca, ne mora nužno da zahvaljuje praocima na svom identitetu.

Deo te priče su i ŽeneKese. Oni su svakako njeno umerenije izdanje, možda samo manje ortodoksno, ali se poređenja ipak nameću. U tom smislu, ovaj koncert je bio prilika za susret dve generacije sličnog senzibiliteta, stasale u drugačijim prilikama.

Evropski centar za kulturu i debatu Grad, nije možda prostorno najsrećnije mesto za koncert (dva noseća stuba ispred bine kvare pogled na izvođače), ali je zato atmosfera sinoć bila idealna za ovu vrstu muzike. Posetilaca je bilo u zavidnoj meri, tiskanje ispred bine je bilo neminovno, a zvuk je bio dobar.

ŽenamaKesama je trebalo vremena da se zagreju. Prvi deo seta je zvučao tehnički besprekorno, ali je falilo malo više srčanosti. Setlista je počela melodičnijim pesmama i kretala se ka blueserskom 'raspadu'. Na televiziji ili radiju bolje stoji ovaj prvi aspekt. Uživo, pak, čini se da bolje ide ovaj drugi.

Lirika benda je canovština u postmodernom ruhu. Bend zna da je to već rečeno, ali svesno koristi taj jezik, oblikujući ga u nešto novo, provokativno i bizarno. U tom poigravanju sa simbolima, uloga mačo rokenrol ne-inhibiranog raspada nije toliko upotrebljena, koliko je predstavljena. Zbog dramskog momenta, a možda i zbog korišćenja akustične pored električne gitare, ŽeneKese deluju iščašeno poput nadrealista Pixies.

Prava vožnja je krenula na sredini nastupa, kada je pevaču i gitaristi Stefanu Ikoniću pukla prva žica (do kraja nastupa će ostati sa svega par komada). Nema prekida, bend nastavlja dalje, sve je manje pevljivih refrena, ritam dolazi do izražaja, bend se opušta. Iako se na početku činilo da će nastup biti mlak, sada je sve bolje funkcionisalo. 

Nakon ŽenaKesa sala ostaje puna, iako dobar deo publike sigurno nije mogao da prati Kaznu za uši u zenitu. Ne postoji generacijski jaz.

Tek sa Kaznom za Uši, decibeli su počeli da deluju štetno na slušni aparat. Ponovo kao trio, KZU su bučni onoliko koliko to jedan bend može da bude, a da se zvuk ipak ne raspadne. Frontmen Ivek je sinoć pokazao šta zaista ume da uradi sa gitarom. Videlo se da je on definitivno jedan od poslednjih izuzetnih gitarista na ovim prostorima.

Utoliko raduje što smo ponovo mogli da čujemo punk verziju Hendrixa. Solaže u pesmama KZU mogu da budu i duge i naporne, ali iza svake note stoji stav. To bi mogla biti i definicija ovog beogradskog benda - nasleđe kasnih 60-ih i ranih 70-ih ukršteno sa punk intenzitetom. Svaka pesma je manifest borbe sa sobom ili okolinom. Pravda je ulog, a bes je pravedan.

Komunikacije benda sa publikom je bilo malo, i kako je to neko primetio, više je priličila stadionu nego klubu. Iako je zahvaljivao beogradskoj publici između pesama, Ivek je zvučao kao da se nalazi daleko. Kao da predvodi bend koji je u prolazu na dugoj turneji.

Naravno, reč je o bendu koji postoji još malo pa 25 godina. Adolescencija je prošla, bunt je ostao - zato stare pesme i danas zvuče prilično ljuto, a nove se dobro uklapaju. I dok danas većina bendova teško krči put, pribegavajući često promeni žanra, KZU i dalje „grize“ u okviru zadatih granica, čak i kada citiraju sami sebe.

Negde pred sam kraj regularnog dela nastupa, sve se sklopilo kako treba. U trenutku kad su izveli obradu Robne kuće Nahranite hladne, koja je standardni deo repertoara KZU, već je bilo i skakanja i polu-šutki. Bis je bio zaslužen, a dva i po sata dobre svirke je ispunilo očekivanja ljubitelja benda.

Sve u svemu, testosteronski napad kakav smo doživeli na sinoćnom koncertu, utvrdio je jedne, vratio u javnost druge, bez preterane usiljenosti. Zadatak je uspešno obavljen.

Povezano:

• Galerija fotografija
• Ivek, Ukus poznatih (2009)
• Pravda pobeđuje, Ritam arhiva (2009) 
• ŽeneKese, recenzija albuma (2009)