Na putu ka tronu

Mesto: Šipražje, Beograd
Vreme: Subota, 30. januar 2010.
 

Još od nastupa u Domu Omladine 2006. godine, Kralj Čačka (Nenad Marić) predstavlja savršeni materijal za građenje kulta ličnosti – ne pojavljuje se u javnosti, nema album (pa čak ni demo snimke koji bi kružili čaršijom), a skromno najavljivane koncerte drži jednom do dvaput godišnje, tek da bi uskom krugu zaljubljenika u njegovu muziku dao povoda za beskonačne hvalospeve i širenje glasa o potpuno jedinstvenom kantautoru, kakvog nema na ovim prostorima.

Imao sam priliku da prisustvujem jednom od njegovih nastupa pre par godina, kada je gostovao na koncertu Jesenjeg Orkestra, tj. Daniela Kovača na Letnjoj Šikari. Iako mu je etiketa „srpskog Waitsa“ prišivena s punim pravom, a njegov stil pevanja, melodije i sola – pa čak i tekstovi - na momente zvuče kao da su doslovce preslikani s ranih albuma američkog velikana, osetio sam u njegovom solo performansu iskrenost, dubinu, i zrelost koja razdvaja autore od interpretatora, istinske muzičare od pozera.

I eto, nakon tih par desetina minuta na Letnjoj Šikari, već sam se mogao smatrati članom malog kulta zaljubljenika u Kraljevu muziku, ma koliko da sam pre toga cinično odbacivao mogućnost da mi se dopadne tamo neki Čačanin, koji se drznuo da baštini opus jednog od mojih omiljenih muzičara i da ga predstavlja kao vlastito delo.

Dosta vremena je prošlo od tada, i s nestrpljenjem sam očekivao sledeći Kraljev nastup, koji je usledio nakon ohrabrujuće najave o snimanju albuma prvenca. Potpalublje Letnje Šikare ili Povetarca činilo se znatno srećnijim ambijentom za ovakav koncert od ušminkanog enterijera Šipražja, ali makar je skučenost prostora davala mogućnost da se stvori preko potreban intiman ambijent između izvođača i brojne publike, u kojoj ste – što je prava retkost na koncertima domaćih muzičara – mogli videti i legendarnog Žikicu Simića.

I evo ga – diskretno i elegantno odeveni Kralj započinje svoje poetsko putešestvije u pratnji četvoročlanog benda koji barata električnom gitarom, akustičnom bas gitarom, svedenim setom bubnjeva, harmonikom i tenor/sopran saksofonom dežurnog domaćeg duvača Dušana Petrovića. U ovakvoj formaciji nije to više samo srpski Waits, već i mnogo više od toga, a osobenost i uzbudljivost njegovog izraza ne počiva samo na činjenici da je jedini domaći muzičar koji se usudio da zaplovi ovim vodama.

Kralj Čačka će sentimentalnom bluzu smelo i bez ikakve zadrške ili autoironijskog otklona pridodati starogradski šmek; dostojanstvo šansonjerskog ex-yu nasleđa razbucaće lakrdijaško-zabavljačkim vokalnim kaskadama u stilu oldtimera Caba Callowaya, a sve to će začiniti latino melodijama uz koje možete zamisliti tango plesače, ali i famozne Los Lobos kako negde u dalekoj pozadini sviraju La Bambu. Kralj Čačka ne samo što je idejno spreman da se uhvati u koštac sa ovako raznolikim opusom, već je i dovoljno zanatski vešt da sve to uklopi u smislenu celinu.

Ne zaboravimo ni manire iskusnog zabavljača, kome su dovoljni i veoma diskretni gestovi ne bi li ostavio utisak harizmatičnog bendlidera. Šeretski oboreni pogled snažno uperen prema publici učiniće da se osetite kao da se Kralj obraća baš vama, kao da vam je upravo namignuo najavljujući da će vam ispričati nešto strašno važno i poučno, ali istovremeno i veoma zabavno.

Konstantni brejkovi, za koje nikad ne možete da pogodite da li su pauza ili kraj pesme, daju spontanost čitavom nastupu i drže zainteresovanog slušaoca u punoj pripravnosti.

Nažalost, na koncertu nije bilo mesta/mogućnosti da se postojećem instrumentarijumu priključe klavir i kontrabas, koje ćemo moći da čujemo na predstojećem albumu. I dok je klavir nekako i moguće prežaliti, akustična bas gitara teško da može nadomestiti volumen svog stasitog pobratima među instrumentima, koji bi mekanim tonom i toplinom savršeno odgovarao suptilnoj Kraljevoj muzici.

Šteta je što ni odlični tekstovi nisu mogli da dođu do punog izražaja – makar onima koji su želeli da ih poslušaju. Naime, na svakog zainteresovanog slušaoca u publici došlo bi makar dvoje kojima je koncert poslužio samo kao paravan za neobavezne i veoma glasne razgovore, koji bi u čestim tihim deonicama bez bubnjeva pretili da potpuno potisnu dešavanja na bini u drugi plan. Nije previše pomoglo ni loše podešeno ozvučenje, odnosno česte mikrofonije i iskakanje brundajućih basova iz uravnotežene zvučne slike.

U neku ruku, to je možda i očekivano za umetnika ovakvog senzibiliteta. Previše sofisticiran za ljubitelje savremene indi gitarske muzike, a izgleda još uvek nedovoljno poznat ljubiteljima bluza, americane i srodnih žanrova, miljama daleko od tako popularnih trvenja na relacijama mejnstrim-alternativa, nova-stara scena, rokeri-narodnjaci, Kralj Čačka bi ogrubelom pop konzumentu današnjice mogao delovati kao anahrona pojava, koja pripada nekim davno prohujalim vremenima i nije ni u kom pogledu relevantna.

Ali upravo u tome i leži čar Kraljevog lika i dela – ma koliko ga trpali u ovu ili onu žanrovsku fioku, činjenica je da i njegova muzika i stav uspešno izmiču bilo kakvoj kategorizaciji ili ideološkoj obojenosti, prebacujući čitavu priču na ličnu, intimnu ravan, i domen „čiste“ umetnosti, u kojoj je jedino bitno da li muzika koja dolazi sa bine/sobnih zvučnika/slušalica dira u srce ili ne.

U tom smislu je indikativna i zabavna situacija koja se dogodila pred kraj koncerta, kada je jedan od stasitih momaka iz obezbeđenja Šipražja napustio radno mesto na ulazu, nasadio stolicu blizu bine, i sa znatiželjom pratio šta se tamo dešava. Ne bi mi bilo teško ni da zamislim mog oca (rekreativnog ljubitelja starogradskog melosa) kako cupka uz Kraljeve ritmove, baš kao ni okorele bluzere koji dolaze na svirke Sirove Kože, odnosno posetioce kluba Ptica koji svraćaju na čašicu old school jazza.

Još je samo preostalo da sam Kralj Čačka poželi da izađe iz anonimnosti, pruži šansu svojoj muzici da prevaziđe kultni status, i okuša se pred makar malo širim auditorijumom koji je – uveren sam u to – dovoljno otvoren i spreman da ga zavoli.

• Kralj Čačka na SCENI!