Glitter and Doom – Live

Legendarni pevač/pijanista/gitarista/kompozitor/glumac Tom Waits jedan je od muzičara s najvernijom bazom fanova, koji će njegovu harizmatičnu personu, hrapavi vokal, teatralni diskurs i epopeje o ljudima sa margine, cirkuskim nakazama i protraćenim ljubavima, uzdići na nivo kulta i bespogovornog obožavanja.

Među ovim posvećenim krugovima Waitsologa kruži na desetine i stotine bootlega, snimaka sa velikih i malih koncerata, nastupa u pozorištima, dvoranama, televizijskim studijima...

Waits je – u to nema nikakve sumnje – fenomenalan koncertni izvođač, koji i najspremnije fanove ume da iznenadi neočekivanim aranžmanima dobro poznatih pesama, dajući im novi život na bini. Ali retko kada se ovaj hiperproduktivni umetnik odlučivao da objavi zvanično koncertno izdanje. The Nighthawks At The Diner (1975) predstavlja ga u šarmantno-patetičnom, kafanskom jazz & blues ambijentu, dok je Big Time iz 1988. remek-delo snimljeno na vrhuncu Waitsove eksperimentalno-kabaretske faze.

Činjenica da je od prethodnog koncertnog izdanja prošlo više od 20 godina, te da je Waits sada već i situirani gospodin u ozbiljnim godinama, kome nije potrebna još jedna rutinska tezga, albumu Glitter and Doom (snimljenom za vreme prošlogodišnje istoimene turneje po Americi i Evropi) itekako daje na značaju. 

I zaista, Glitter and Doom se jasno izdvaja među Waitsovim novovekovnim koncertnim nastupima. Umesto uobičajenog odmereno-pozorišnog ambijenta, ovde dobijamo gotovo rokerski spektakl, sa masnom produkcijom i glasnom publikom koja konstatnom vikom, ovacijama i burnim aplauzima daje poseban šmek snimcima. I postava je pomalo neočekivano podmlađena, tako da su se, umesto standardnih veterana, poput vernog Waitsovog pratioca, gitariste Marca Ribota, ovde našli neki novi klinci, sa sve Tomovim sinovima - bubnjarem Caseyem i klarinetistom Sullivanom.

A kakav bend – takva i svirka. Mladolika, poletna, plahovita, razdragana i razigrana. U moru sjajnih izvedbi teško je izdvojiti vrhunce albuma. Možda i najjači utisak ostavlja način na koji je Waits preparirao pesme sa introvertno-eksperimentalnih izdanja poput Bone Machine (1992) i Real Gone (2004).

Mnogi se pesme Such a Scream sećaju po sumanutom ritmu, izlomljenoj škripi i buci, a na Glitter and Doom dobijamo iznenađujuće punokrvni, uzbudljvi blues funk, koji bi se sigurno svideo i samom Jamesu Brownu, dok bi nekada-poznati-umetnik Prince mogao da upije vrednu muzičku lekciju slušajući Waitsove vragolije.

Dirt in The Ground umesto nekadašnjeg sirovog vapaja i vriska nudi sentimentalni ugođaj uz miran vokal i romantičnu gitaru, dok Metropolitan Glide, jedna od prvih pesama na kojima je Waits eksperimentalno koristio gramofone, u ovoj verziji ima gotovo mainstream potencijal i zvuči krajnje živopisno – kao da se, zajedno sa matorim maestrom, baš u tom trenutku nalazite na uzavrelom asfaltu Menhetna, ili u mračnim sokacima bruklinskih geta...

No, vreme je da zastanemo – naširoko i s ushićenjem bi se moglo pisati o skoro svakoj pesmi sa ovog albuma.

Drugi CD, koji ide u paketu sa „klasičnim“ materijalom, predstavlja Waitsa u prepoznatljivoj pripovedačko-zabavljačkoj roli. Nekada su to bile minijature i skečevi između pesama, dok je ovde čitav disk ispunjen Tomovim pričama. Stoga je malo teže odslušati ga u jednom dahu, naročito nakon slušanja lepršavog prvog diska. Ali ovaj kolekcionarski bonus ni u kom slučaju ne umanjuje atraktivnost čitavog izdanja.

Glliter and Doom zaslužuje svaki mogući hvalospev. Naročito je lepo znati da Waits i u zrelom dobu poseduje stvaralačku radoznalost tinejdžera koji tek otkriva čudesni svet alternativne muzike. A ogromno životno i umetničko iskustvo omogućava mu da sa neverovatnom lakoćom i spontanošću svaku novu ideju uspešno sprovede u delo.

• Orphans - Brawlers, Bawlers & Bastards, recenzija (2006)