Hedonizam i renesansa

Mesto: Fabrika Hartera, Rijeka
Vreme: Petak i subota, 12-13. jun 2009.

Religiozni rejveri

Pov(ij)est: Hartera je lokalni naziv za propalu riječku fabriku papira koju je grad otkupio u nameri da od njega napravi javni prostor posvećen kulturi i zabavi. Osim muzičkog festivala tu se održavaju i samostalni koncerti, pozorišne predstave, multimedijalni događaji i svakojake radionice.

U okviru ovog kompleksa nalaze se i umetnički ateljei, kao i prostorija za vežbanje sastava Let 3. Namera je da se svi raspoloživi objekti osposobe i tu aktiviraju besplatne umetničke radionice za mlade. Svaka čast!

Sam festival je stidljivo i impresivno rastao, od početnog, jednodnevnog sa pretežno ex-Yu i hrvatskim izvođačima, sve do prošle godine, kada je umalo nastupio sastav Justice - besomučno licitiranje cenom nastupa je nateralo organizatore da ipak odustanu. Zato se dalje ostalo verno domaćim bendovima koji su tu od početka, ali su organizatori bili dovoljno hrabri i maštoviti da ove godine dovedu velike i sveže bendove koje treba videti SAD, a ne na povratničkoj turneji za 25 godina.

Srpski organizatori koncerata i festival Exit moraju ozbiljno da stave prst na čelo.

Sadašnjost: Tokom festivala, u samoj Rijeci ne postoji mnogo naznaka da je u toku muzički festival, osim pokojeg plakata. Riječani čine oko 90 % publike, te i nema potrebe za reklamom. Stoga se posetiocu sa strane čini da je upao na jednu jako dobru kućnu žurku gde će ga domaćini dobro ugostiti, a kući će se vratiti u jutarnjim satima sa blagom setom i telefonom punim novih kontakata.

U samom prostoru festivala data je sloboda mašti. Propratni program, kao i kamp, smešteni su u tzv. hotelu Hartera,  koji je zapravo oplemenjena industrijska zgrada. Pored ušuškanih šatora nalazi se DJ pult,tj. Hartera hotel stejdž, tako da spavanja nema do kraja festivalskog programa. Chill out prostor napravljen je od recikliranog materijala i obojen u vesele boje koje svetle u mraku.

Kome je dosadno, može da odigra neku retro kompjutersku igricu u muzeju starih računara Peek&Poke. Najvishe interesovanja je bilo za ping pongom čiji ”soundtrack” prati posetioce do mračnog tunela u kojem je izgrađeno elektronsko svetilište! Jeste, i tako nešto postoji. Oltari svih svetskih religija su mala remek dela, ofarbana u već pomenute svetleće vesele boje, a ceo doživljaj je potpomognut audio-vizuelnim senzacijama. U jednom delu se čak može direktno četovati sa Papom, a na samom kraju glavnog tunela nalazi se ogromno, jarko srce koje obavija dim i glasna muzika. Sve izgleda kao postavka za filmTima Burtona o religioznim rejverima... Ukoliko bi odlučio da snimi nešto tako.

Po izlasku iz hotela, aromatični dim iz mašina počinje da se meša sa ne tako prijatnim mirisima iz kioska sa hranom. Jedini izvor hrane na festivalu su malobrojne varijacije pljeskavica, ćevapi i hot dog-ovi. Samo veliko pijanstvo bi moglo da natera posetioca da svoje kune ostavi na tom masnom mestu.

Malo dalje je štand Dallas recordsa, na kojem se mogu kupiti diskovi izvođača, majice, bedževi, pa čak i Hartera patike! Cene ipak odvraćaju od šopinga ( disk prvenac mladog hrvatskog benda košta deset evra, što je skoro duplo više nego ovde).

Problemi sa grlom

Da je Hartera mlađa sestra Exita, kako je zovu, vidi se po principu kune za kupon, a kupon za piće, pri čemu kuponi od prvog dana ne važe sutradan. Sama pomisao na novu vrstu tokena izaziva automatsku stresnu reakciju, ali odsustvo velike gužve za šankovima donekle ublažava početni nokaut.

I kad ste se protrčali pored gorećih pljeskavica, kupili razvodnjeno pivo ili epruvetu jegermajstera, možete da birate kuda dalje: levo, na glavni stejdž, ili pak uz stepenice pa desno na veseli stejdž. Ukoliko produžite stepenicama, naći ćete se na terasi ofarbanoj kao velika meta u čijem se centru nalazi skulptura belog konja. Koncept postoji. To je prostor za  odmor i sabiranje utisaka gde se preko video bima prenosi program sa glavne bine.

U prostor gde je smešten veliki stejdž može da stane oko dve hiljade razigranih ljudi. Čak i u poslednjim redovima može sasvim dobro da se vidi izraz lica izvođača, a ako podignete pogled na gore, pažnju će vam okupirati psihodelično-hipnotišući suncobrani koji vise sa plafona. Tuborg happy stejdž prima par stotina ljudi koji su voljni da se dobro oznoje dok prate uglavnom rok orijentisane izvođače.

Usled bolesti pevača (opet je bilo u pitanju bolesno grlo) Klaxonsi su otkazali nastup što se odrazilo kako na broj posetilaca, tako i na kvalitet muzičkog programa prvog dana. Njihov nedolazak jedino je išao na ruku organizatorima, pošto je ovaj bend bio najskuplji i najzahtevniji na celom festivalu.

Moj festivalski dan počeo je koncertom Repetitora, koji su na početku bili stegnuti (možda zbog malih problema sa ozvučenjem), ali nije dugo trebalo da se desi ono što se uvek događa na njihovim koncertima - potpuna eksplozija energije. Boris koji skače po bini dok znoj sa njega kaplje po podivljalim prvim redovima. Riječka publika je slična beogradskoj po tom latentnom snobizmu, ali već od pesme Sve da zaboravim ljudi počinju sa odobravanjem da reaguju na ono što im Repetitor bezuslovno gura u lice i uši. Dobro osvetljenje i dim koji je obavijao Ana-Mariju samo pojačavaju utisak, tako da sa Pukotinama i Ja već svi skaču i urlaju, Milena svira bubnjeve stojeći, a kolektivno ludilo kulminira poslednjom pesmom Sve što vidim je prvi put.

Publika je ostala znojava, srećna i željna! Po dužnosti moram na glavni stejdž, gde slovenački sastav Elvis Jackson bezuspešno pokušava da animira publiku svirajući hard core-punk-ska paprikaš začinjen tekstovima na engleskom. Bend je usviran, ali neuverljiv i možda jedino zanimljiv mlađoj tinejdžerskoj MTV publici. Ono što su Elvis Jackson hteli, opaki riječki momci u crnom iz benda Mandrili su uspešno uradili.

Bila je to uverljiva i energična hard rock svirka, mada se pevač njihovog benda nije složio sa mojom žanrovskom odrednicom. Ali, nema veze. Žanrovi su ionako bitniji muzičkim kritičarima, a činjenica je da je publika frenetično zvala lokalce na bis. Kamen spoticanja ovom bendu je pevanje na maternjem jeziku, što i ne funkcioniše uvek na nivou na kom je muzika. Ipak, retki su bendovi
koji uspevaju da uvek zvuče smisleno na ovim našim nezvahvalnim jezicima, a ovi momci definitivno imaju potencijala i treba obratiti pažnju na njih.

Teška srca idem na glavni stejdž da slušam Let 3, koji sviraju svake godine na Harteri pošto su uključeni u organizaciju festivala (elektronsko svetilište je Mrletovo delo). Meni njihova muzika, uz svo dužno poštovanje, jednostavno nije zanimljiva, ali sam definitivno bila u manjini pošto su fanovi napunili prostor ispred velike pozornice, i sve vreme pevali i glasno pozdravljali bend koji je bio u outfitu homoseksualno nastrojenih anđela pakla. Pevač je izašao na binu u drugoj polovini koncerta (nije mu se dalo “pjevat”), i pozdravio publiku rečima “dobro veče riječke pičke” što je predstavljalo uvod u sledeću stvar.

Nakon njih, Alex Metric je uspešno zagrejao publiku za Simian Mobile Disco. Za vreme njegovog nastupa, na happy stejdžu nastupa domaći MC Kandžija sa duhovitim i nepretencioznim tekstovima, kao i varaždinska hip hoperka Diyala koja je ubedljiva kako u svom stajlingu tako i u freestyleu. A onda, po preporuci domaćina ostajem da poslušam novu riječku atrakciju, bend One Piece Puzzle.

Kakav muzički dragulj! Da su nastali na engleskom govornom području sad bi imali ogromnu bazu fanova, a ovako je srećnih nekoliko stotina ljudi pravilo šutku uz ovaj neverovatno dobar industrial metal bend. Bubne opne krvare od zadovoljstva dok pevačica i ostatak benda nemilosrdno prže! Ovu slagalicu čine eksplicitni in your face tekstovi (na hrvatskom) u kojima je česta inteligentna igra reči i opako dobra muzika koja ne zaostaje za svetskim bendovima sličnog usmerenja. Teško je poverovati da je iza njih tek jedan album, a da je sreće, nastupali bi kao predgrupa Slipknotu.

Dokaz koliko je ovaj bend dobar jeste činjenica da vam u sećanju ostaju pojedinačne pesme (skoro sve), a ne utisak da je tu samo mnogo buke i dranja, što je generalno problem sa ovim žanrom. Samo napred!

Beogradska Sila je imala nezahvalan termin, jer je u vreme njihovog nastupa na glavnom stejdžu bio elektronski duo Simian Mobile Disco od kojeg se puno očekivalo, ali ostaje utisak da je njihov DJ set podbacio. Nastup je bio vrlo jednoličan i dosadan, uz minimalistički pristup. Blago dizanje atmosfere usledilo je tek pred kraj, ali to nije bilo dovoljno da se iskupe.

Od performansa do žurke

Neispavanost, umor i problemi sa parkingom uslovljavaju da drugog dana propustim prva dva sata programa kada su na glavnoj bini svirali Vuneny i Pips Chips & Videoclips, a na srećnom stejdžu Hemendex, koji je takođe bio preporuka domaćina, Pink Studio, Manofon i Ramirez. U prvim redovima na Laibachu pokušavam da ne izgledam da se dosađujem. Jeste, to sve impresivno izgleda, naročito u okruženju kakva je stara fabrika.

Nastup je isplaniran do neverovatnih detalja, a bend izgleda kao post-apokaliptična vojska. Potpuno odsustvo emocija, video projekcije, uvežbana koreografija, dobro svetlo i moćan glas pevača
mogu da zaintrigiraju i opčine, ali ne zadugo. Naravno, činjenica je da su Laibach svetski bend koji ima ogroman uticaj i hordu fanova koja je i to veče popunila veliku halu, mlatila glavom i skandirala uz tekstove.

Dve devojke koje stoje sa leve i desne strane pevača vrlo upečatljivo i sinhronizovano vrte palicama ali poenta je da nisu tu da bi svirale već da bi dobro izgledale u stavu mirno. Ko voli nek izvoli, ali to ipak nije moja šolja čaja.

I konačno, svetla se pale, a sa njima i blaga nervoza u stomaku, jer na pozornicu treba da stupe zvezde festivala, Röyksopp! Mnogobrojni tehničari baletskom gracioznošću pripremaju pozornicu za nastup norvežana, dok se masa gura u prve redove i vrišteći poziva bend da izađe. Iznosi se impresivna oprema, kao i roze i narandžasti peškiri i svetlucave jakne.

Spušta se dimna zavesa, pali se plavo svetlo, publika je u ekstazi, a na scenu stupaju ONI! Nastup otvaraju pesmom Röyksopp forever sa poslednjeg albuma Junior, koji
promovišu na ovoj turneji. Svein i Torbjorn su raspoloženi, nasmejani i spremni da se zabavljaju. Potpomognuti su razigranim gitaristom koji je u više navrata pozdravljao publiku metalskim pozdravom ( djavolji rogovi ). Sledi You don't have a clue a na polovini te pesme nestaje mi baterija u foto aparatu, tako da mogu samo da uživam u nastupu na samo dva metra od njih!

Slede hitovi sa prvog albuma Remind me i Royksoop's Night Out, nakon kojih se bendu pridružuje i pevačica Anneli Drecker. Bend ima sa lakoćom ostvaruje komunikaciju sa publikom - Svein uglavnom cupka nožicom i pozdravlja publiku između pesama, priznajući da je kod  nastupa super to što može da priča u mikrofon; Torbjorn, kad je to moguće, skače po celoj bini, đuska i stalno nešto došaptava na uvo Sveinu, tako da je vrlo zabavno gledati ih. Gitarista se ponaša kao da je u rock  bendu, a pevačica je vrlo graciozna i svojom pojavom unosi nordijsku mirnoću i mističnost (u jednom trenutku je bila obučena u kostim sove i izvela vrlo interesantan ples). Još malo pesama sa poslednjeg albuma, Vision One, Happy up Here, The Girl and the Robot, a onda dolazi najveći hit kojim su poharali planetu, What Else is There.

Moram priznati da mi je pomalo nedostajao glas Karin Andersson, ali samo malo. Svi pevaju i plešu a energija i iskrenost koju Röyksopp pruža je neverovatna. Kada se i bend dobro zabavlja, to se prepoznaje. Što se tiče tehničkog dela, sve funkcioniše savršeno, i bolje zvuči nego na albumu, a retki su bendovi koji uživo mogu da nadmaše sami sebe. Nakon  Alpha Male, This Must
be it i Tricky Tricky pomišljam kako je nastup verovatno negde na polovini, kada Röyksopp najavljuju poslednju pesmu pesmu, hit Epple.

Bend se zahvaljuje, šalje poljupce publici i odlazi. Publika bi verovatno provalila u bekstejdž, da se ipak nisu vratili. Only this Moment ponovo diže sve ruke u vazduh, i uz puno pozdrava, ponovo se odjavljuju, ali ih publika opet poziva natrag zvižducima i povicima. Nisam očekivala da će se opet vratiti, kao ni mnogi koji su počeli već da izlaze iz hale, ali taktovi pesme Poor Leno nas teraju da se trkom vratimo nazad gde  hiljade ljudi simultano skače i nalazi se u kolektivnoj ekstazi. Posle ovakvog nastupa moglo je samo da se ode kući i vrti snimak koncerta u glavi.

Bila je to najbolja žurka ikada, a Röyksopp su, muzički, izneli ceo festival.

Za sve one koji su imali snage i volje, Adam Freelend je napravio jako dobru atmosferu. Ko je hteo, mogao je da pleše do jutra. Samo šteta što je hit We Want your Soul prošao nekako neprimećeno, na početku seta. Za to vreme, na malom stejdžu nastupio je mladi hrvatski bend Morso, koji neguje moderan zvuk, a očigledni uticaji su Interpol i The Killers. Imaju mešovit vokal, a utisak je da bi ipak trebalo da se drže muškog vokala, pošto ženski malo zbunjuje.

I to je to. Hartera je gotova, ostaju samo lepa sećanja na dobar provod, kupanje u moru i nova poznanstva, kao i odbrojavanje... do sledeće godine.