Wild Young Hearts

Pre dve godine debitanti Noisettes (Shinghai Shoniwa, Dan Smith i Jamie Morrison) su pobrali hvalospeve za prvenac What’s Time Mr. Wolf?, ali nikako im za rukom nisu polazile dve stvari: da iskorače iz debele senke Yeah Yeah Yeahs i da pohvale opipljivije kapitalizuju.

Tada su čak insistirali na onome "noise" u imenu, a onda su načinili odvažan zaokret sa indierock/postpunk prašenja ka zaslađenom popu. The NOISEttes su tako postali The Noisettes (francuski izraz za lešnik-krem).

Sa glavama punim čvoruga od lupanja u isti zid, trio je zastao u nameri da prepozna svoje adute - nesvakidašnji vokal Shinghai Shoniwe (inače uposlene i na basu), te melodičnost koja se jasno nazirala i na daleko žustrijem, gnevnijem i bučnijem prvencu.

Ovi aduti uzidani su u temelje albuma Wild Young Hearts, a, preciznosti radi, na tu listu treba dodati i spremnost da se posegne za širokom lepezom pozajmica ne bi li se došlo do krajnjeg cilja – komunikativnog, a sadržajnog i kvalitetnog popa.

Wild Young Hearts poseduje jedan od najzastupljenijih hitova ovog proleća Don’t Upset the Rhythm. Naravno, pitanje je da li bi ovo poigravanje umivenim disco-funk zvukom iz poznije ere uspelo da se nametne bez podsticaja u vidu reklamne kampanje za Mazdu 2.

Srećom, album kao celina ne predstavlja izgovor da se u još jednoj inkarnaciji proda probitačan i uspešan singl. To je jasno već od početne, melanholične i krajnje jednostavne Sometimes, uronjene u nasleđe britanskog ranog pop-folka (bend se kasnije vraća tom izrazu u Atticus), u kojoj Shinghai Shoniwa pokazuje pevački stil - čudnu mešavinu Macy Gray, Skye Edwards (Morcheeba) i Corrine Bailey Rae.

Naslovna Wild Young Hearts je pop iz šinjela Phila Spectora, uz diskretnu posvetu Bucks Fizzu.  Slično usmerenje se čuje i u Never Forget You, koja se može dopasti i poklonicima Amy Winehouse i Vana Morrisona. Uz to, pesma je zaslađena zvonima, gudačima i smehom Shinghai.

Moguću zamenu za Don’t Upset the Rhytm, ukoliko vam iz bilo kog razloga dosadi, možemo naći u Saturday Night, mračnom discu koji prati trag Cansei de Ser Sexy, ali oslobođena posmodernog prenemaganja i cinizma brazilskih indie zvezda. Nešto malo elektronike je prisutno u Beat of My Heart, dok So Complicated predstavlja posvetu rockabilly izrazu. 

Međutim, valja naglasiti da lakoća i brzina kojima se daju prepoznati uticaji u svakoj od pomenutih pesama ne predstavlja i njihov nedostatak. Naprotiv, ako se po strani ostave povremena srljanja u nesuvislost i rimu po svaku cenu (kao u Cheap Kids gde je ostao budalast stih “A million hearts are broken every hour, it’ll be OK, don’t let the milk turn sour”), ovo jeste prefinjena i promišljena kolekcija kvalitetnog melodičnog popa, uvek dobrodošlog.

Povezano:

• Whats The Time Mr. Wolf, recenzija albuma (2007)

Audio:

• MySpace