It’s Blitz!

YYY su bez sumnje jedna od najdražih grupa mini-rock’n’roll revolucije dvehiljaditih, Karen O je očito otkačena s razlogom, i uopšte tu ima toliko rock’n’rolla da se čini da ga nije trebalo ponovo izmišljati (mi znamo da jeste, pošto uvek treba iznova). Njihova prva dva albuma su jedna od lepših celina koje opisuju ovo vreme i njegove antiheroje.

No želja za promenom kod Karen i gitariste Nicka Zinnera na trećem albumu dovodi bend u situaciju da praktično ne upotrebljava gitaru, što je prilično neverovatno ako znate da je u pitanju sastav čiji zvuk se na njoj bazirao. S druge strane, postoje slučajevi kao što je Miss Kittin, koji su iz moderne klupske elektronske muzike došli u sferu koja nije daleko od punka u svojoj hc tresh varijanti – prema tome, nije da se nije probalo, i nije da se ne može.

U osvit electro popa ovakve albume su sanjali oni kojima se gitara činila kao ograničavajući faktor, ali su voleli dobru rock priču u formi pesme, pa su je pričali na tada tek pristiglim elektronskim instrumentima. Daleko od brutalno stvarnih Suicide i DAF, ako slušate rane electro pop sastave iz perioda 1978-1980 – od Tubeaway Army, preko originalnih Human League, do OMD – uočićete sličnu vrstu hladnjikave sladunjavosti koju YYY pokušavaju da postignu na upravo objavljenom albumu.

Naravno, osnovni utisak jeste da su transformisani zvuk Blondie i majčinska figura Deborah Harry ono čemu se klanjaju YYY pokušavajući da naprave ovaj new rave/new wave disco pop pomak, te da ista vrsta novotalasne tenzije dobrim delom prožima i YYY u electro izdanju, pa sve zvuči kao da je na svom mestu kad ploča počne (uostalom, producent Nick Launay je kreirao nešto slično odavno, počevši karijeru s nekolicinom respektabilnih engleskih postpunk pojava početkom 80-ih).

Ali to drži nekoliko pesama, a potom stvari postaju lošije po aktere: naime, da bi sa uspehom izveo trik odmaka od samog sebe koji Karen O priželjkuje, moraš biti pre svega upečatljiva ličnost, što ona jeste. Upravo zbog svih njenih neobičnosti (od poljsko-koreanskog porekla, preko nedavnog povratka u New Jersey zbog ličnog mira, do posebnog dogovora s kreatorom Christianom Joyem, koji pravi modnu liniju za nju), Karen O je senzacionalno normalna autentična osoba i na svom mestu lik kad predvodi punkersku postavu u konfrontaciji sa svetom, ali kad taj isti lik pokuša da se predstavi kao pevačica koja lepo peva pesme sa lepim aranžmanima, onda gubi na svim frontovima, jer pre svega nije tako upečatljiva pevačica, a nedostaje joj i mnogo šta drugo cutting edge što bi je lansiralo u ozbiljnije teenage pop zvezde.

Moraš biti ili moćan vokal kao Annie Lenox, ili iščašena pojava spremna na više od onog što tabloidi traže, kao Lilly Allen ili Katy Perry. Karen ima ono nešto samo kad vrisne. Humor se podrazumeva.

Ipak, Karen O je seksi zato što je neočekivano živa, i živa zato što je neočekivano seksi, a bend je zvezdanog kvaliteta jer misli da jeste. Ovde je i tako sve protivrečno: omot će biti upamćen kao jedan od onih klasičnih primera instantno upamtljivog grafičkog iskaza koji otvara dušu ploče pre nego što je pustite, govoreći sve o njoj.

Nežno agresivan vizuelni krik biva potcrtan nežno agresivnom uvodnom pesmom Zero, koja je mogla biti čista gitarska himna, ali nekim čudom to nije; nastavlja se odgovarajuće teskobnom Heads Will Roll, izgubljenom pesmom-lutalicom kroz kišne ulice i digitalizovani neon (ako je to moguće), ambijentom koji tako podseća na stvarnost, a u stvari je kao kulisa daleko od nje, što je skrivena teritorija na kojoj se album zbiva.

“Unknown talk to unknown”, kaže se u Soft Shock, još jednoj usamljeničkoj baladi – skoro opsesivna tema YYY je “dešavanje usamljenosti”, i ovde se međusobna zanesenost dvoje raskida na način od koga se naježite očarani.

Sve ovo postavlja ubedljiv okvir za novu, visoku umetničku ambiciju YYY, kojoj verujete jer imaju smelost da kažu nešto što svi znamo… A potom vas bez nekog vidljivog razloga zaskoče Skeletons, koja kao da igra u irskom ritmu nalik na zaboravljena epska keltska gitarska ispucavanja Big Countryja ili čak U2 (o, užasa!), mada ne znamo zašto, ali nema ni veze.

Dull Life i posebno Shame and Fortune su još više u ključu tribalnog new wavea, i tu iznova prepoznajemo Karen O kao osobu koja zadaje zadatke svojim savremenicama. Opet su teme čežnjive, pobuna dolazi iz sudbinskog usamljeništva, a klavijature kao da sviraju gitare pokušavajući da isteraju nakupljene demone iz ormana. Na ovim tačkama ogoljena hladnoća banalnosti koju donose elektronski instrumenti ima žestok kontrapunkt u vrelom srcu kome se sva ta banalnost dešava. To je trik koji pokreće emocije, što su svi veliki rock bandovi sa elektronskim instrumentima u upotrebi odlično znali.

I onda stvari počinju da se gube, a YYY da nas dave. Pomalo postaje jasno da je možda čak i Kate Bush bila jedan od uzora (producent Nick Launay je radio i s njom), posle Runaway, u kojoj polja izlizano predvidljive simfonijske poeme neočekivano pucaju pred nama, i na tom mestu se nekako već razilazimo sa Karen, koja doduše još peva iz sveg glasa, ali to sve manje znači, dok pogled polako odlazi kroz prozor, gde upravo vidim kako neki vrabac pokušava da kljucne goluba i počinjem da navijam za njega, ne slušajuči više ploču.

Album potom polako tone u cmoljavu teritoriju koju su davno obeležili Cars, ako se neko seća tog američkog mainstream banda – nebitan, neobavezan eletronski pop koji ne dodiruje nikoga i ništa, nije ni iritantan, vrsta pretencioznosti bez ikakvog pokrića koja ne treba da postoji, ali se uvek iznova pojavljuje. Dragon Queen bi trebala da je plesno zavodljiva, ali nije više od promašenog flerta, Hysteric je primer programske autopompeznosti koja još može i da prođe jer je bezbrižno neozbiljna, dok je završni, užasan pokušaj balade Little Shadow toliko patetično loš... da prekida rečenicu dok se piše.

Post-disco-punk jeste novi zvuk, koji nikad ranije nije postojao, ali desetine drugih bendova to rade smelije, otkačenije, poletnije i u krajnjoj liniji bolje od YYY, koji nisu više punk, ne umeju da budu disco, a sve više im preti da prosto postanu post, zaboravljena stranica nečega čega nije ni bilo.

Da, oni i dalje imaju odličnih pesama, hrabro je i legitimno promeniti se, veoma je rock’n’roll i zavodljivo u današnje vreme živeti javno svoju zbrku, ali trenutno ih suviše u fokusu javnosti drži činjenica da su u modernom fazonu, ove godine žestoko aktuelnom, nego nešto dublje.

Dajte im još jedan album fore.

Povezano:

• Show Your Bones, recenzija (2006)

Audio:

• MySpace