Na drugom albumu Lily peva o slavi, Bogu, Georgeu Bushu i dečacima sa malim pišama
Prva premisa: Lily Allen je pristalica one „Ti se blamiraj, ja ću da se blamiram i bićemo prijatelji“. Ako je volite to je verovatno zbog toga što sve svoje nesigurnosti i životne drame proživljava u javnosti, a pri tom ne ume da zaćuti kad pretera. Za razliku od većine svojih kolegenica, Lily je u stanju da posmatra život pop zvezde sa ironijske distance – smisao za humor i (preterana) iskrenost je samo čine „jednom od nas“, što je i najveći faktor njenog uspeha.
Druga premisa: O čemu god da peva, Lily zvuči neverovatno veselo. Lily Allen se i ne bavi muzikom, njen glavni talent je sposobnost da pronađe osobu koja će da prevede njene muzičke uzore (Blondie, Specialse, hip hop sa obe strane Atlantika) u formu u koju ona uklapa svoju enfant terrible prirodu.
Ako se slažete sa obe postavke, onda će vam se svideti It’s Not Me, It’s You, iako mu se može zameriti barem nekoliko stvari.
Umesto najpopularnijeg britanskog producenta Marka Ronsona, na drugom albumu Allen je izabrala Greg Kurstina (polovinu elektro pop dueta The Bird and the Bee) sa idejom da naprave eterični, svedeni ugođaj, koji je u stvari rezultirao ne preterano inventivnom matricom.
Sa druge strane, lirskih provokacija ne fali. Album otvara Everyone’s At It, tipična plesna numera super moderne produkcije, u kojoj se Lily razračunava sa opštom hipokrizijom, koju vezuje za konzumiranje kokaina i srodnih opijata, gde su joj stihovi „I get involved, but I am not advocating“ već doneli gomilu osuda.
U nekoliko navrata Lily će se na ovom izdanju uputiti na nepoznat teren: u country obojenoj Not Fair, pesmi o ljubavniku koji je savršen u svemu sem u onom što je najvažnije („you’re supposed to care, but you never make me scream“) ili Never Gonna Happen, u kojoj haromonika u tango stilu pokušava da ubedi momka da njih dvoje nikada neće biti par. Zato I Could Say i Chinese svojim ispovednim tonom zvuče daleko uverljivije.
Na stranu činjenica da će se mediji baviti idenifikacijom svih tih frajera (jedan loš u krevetu, jedan u ulozi večitog fuckbuddyja, sa jednim raskinula, sa jednim zagrljena ispred TV-a jede kinesku klopu), Lily je i snimila ovaj album kao zvučnu kulisu života koji provodi ispod reflektora, u tabloidima i na blogovima. Legenda je da je Lily Allen prvi veliki uspeh MySpacea na kome su bile okačene njene demo numere (otac poznati engleski TV glumac i majka filmski producent, činjenica da im je Joe Strummer bio kućni prijatelj i njen prvi mentor nikakve veze sa tim nema?!).
Od tada je prošlo par godina u kojima je svaki njen pokret bio zabeležen i prokomentarisan, čega je ona veoma svesna, pošto s vremena na vreme samu sebe gugluje. Zato 22 možemo čitati i kao priču o party girl u tridesetim, (modelovanu po uzoru na Kate Moss ili neku sličnu starletu) koja nikako da pronađe sreću, dok je društvo konstantno prati i osuđuje, ili kao projekciju sopstvenog straha da će joj život za par godina stvarno izgledati tako prazno.
The Fear (Live at Tonight Show With Jay Leno 16.2.2009)
Strah je ključna reč koja opisuje odnos koji Lily Allen ima prema slavi – panična želja da se bude poznat i strah od onoga što uspeh donosi. Zato je The Fear vrhunac njene karijere, jer sublimira taj osećaj izgubljenosti („I don’t know what’s right and what’s real anymore“), kroz igre reči („I look at The Sun and I look at The Mirror“) i karakteristične dosetke („I want lots of clothes and fuckloads of diamonds, I heard people died while they are trying to find them“). I tu se vidi da ona zna o čemu priča.
Dok u Him pokušava da sazna da li Bog plaća porez, za koga bi glasao na izborima i da li se drogira, a sintisajzersko-dečija pesmica Fuck You sadrži ono što Lilly misli o Georgeu Bushu - to sve deluje nespretno, nalik fudbaleru koji bistri metafiziku, ili ozbiljno kao šta Paris Hilton razmišlja o svetskoj ekonomskoj krizi. Pokušaj komentarisanja društvenih zbivanja završava se opštim mestom. Najniža tačka albuma je definitivno Who'd Have Known, u kojoj se nalazi pozajmica refrena pesme Shine boy benda Take That, i koja je toliko iritantna da vas ni ne zanima o kakvoj se vezi ovde radi.
Drugi album je Lily Allen doneo prošireno polje delovanja, ali i višak pretenzija. Kao što ona oprašta svom tati koji nije bio tu ( He Wasn’t There zatvara album), tako ćemo i mi oprostiti njoj, jer ljudi ne pristaju tako lako da dobrovoljno podele svoje strahove, nade i ispade, a da su pritom dovoljno šarmantni.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
ремблин џек елијот (gost)
| 02.03.2009. 13.24.16
овај албум заправо имплицира да лили ален и нема претерано богат сексуални или емотивни живот, да не кажем нешто теже.
-
pa sad ne znam... (gost)
| 02.03.2009. 14.42.51
ali znam da je Joe S. bio kum maloj Lily
-
Madonna (gost)
| 02.03.2009. 14.49.16
Najveci promasaj ove godine. Osim pesme koja otvara album i 22, ostatak je paranje usiju. Posle odlicnog debi albuma, It's Not Me, It's You zvuci kao ja ne znam sta hocu ali bi da pevam. F... You, ma daj...! Posle Lady GaGa, ovo je druga omasena recenzija J. M., koja je jos uvek najbolji recezent na ovom sajtu. Uncut je bio fer i albumu dao 1. Zasluzeno.
-
plastikmen (gost)
| 02.03.2009. 15.17.01
kako to funcionise?
napise se neka pesma (mlada, luda itd.), pa se onda angazuje neko ko komponuje muziku.
jel ti se svidja ovo, duso?
ne! (sledi plac i detinjasta ljutnja, to se snimi i eto pesme, ponoviti nekoliko puta i eto albuma). prosto ko pasulj!
par skandala, cisto radi opravdanja floskule seks, gudra i rnr i mtv ce te prigriliti, bas kao i ti njega...
nema veze sto muzika nema veze
-
Milos (gost)
| 02.03.2009. 15.22.42
Eto vec 3 nedelje chesto, "kvalitetno" slusam ovaj album, jednostavno, mislim da je fenomenalan stavise, vrhunac njene karijere...Samo da joj se ne desi da kada bude prestala da cirka prestane i da bude takva, direktna, otkacena, ironicno iskrena prava ostrvljanka...iako sam ih u zivotu upoznao malo....Ma album je Fenomenalan!Jos ako nadjete .flac snimku.....
-
@ Madonna & plastikmen (gost)
| 02.03.2009. 16.54.11
preterujete! ...devojka je postena! ...ipak bolje zvuci od horde na celu sa Kejti Peri i Lejdi Gagom...
-
bojana (gost)
| 02.03.2009. 17.07.50
lily je carica! :) and that's what makes my life so fuckin' fantastic :)
-
plastikmen (gost)
| 02.03.2009. 17.09.42
pa jel to dovoljno?
probaj da iskljucis tv za promenu
-
iMe (gost)
| 02.03.2009. 18.56.53
ovo je PURE-POP album, i kao takav, od mene dobija ocenu POP albuma decenije!!!!
-
ремблин џек елијот (gost)
| 02.03.2009. 20.06.18
овај албум је превише исфрустриран да би био пјур-поп.
оптерећује мозак.
-
i da... (gost)
| 02.03.2009. 22.42.52
tekst je sasvim na mestu, i treba mlade devojcice i decaci da slusaju lily, i jos ko hoce, ko nece ne mora
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.