Ovo je jedan od onih albuma oko čije ocene se gotovo svi slažu. Okreni-obrni, “sveže, poletno, lepršavo, pametno” bile bi ključne reči za opis ovog nadasve zabavnog debi ostvarenja dvadesetjednogodišnje Londonke, čiji su ljubav prema Internetu, kao i porodični begraund, utabali put njenom munjevitom zvezdanom statusu
I zašto sad otkrivati toplu vodu, kada je zaista i na prvo i na dvadeset prvo slušanje jasno da je ovo izdanje od onih kojih ćemo se sigurno setiti kad budemo rekapitulirali 2006. I to u prilično zapaženoj konkurenciji šarolike ovogodišnje produkcije, što nije mala stvar. Čak i kada bih htela da nađem neke ozbiljnije zamerke, tipa “sve zvuči užasno poznato - da nije preterala sa semplovima“, ili „mnogo mi je ovo sladunjavo, dosadiće za dva meseca“, ili „o ne, sad ćemo da slušamo žensku verziju Streets filosofije“, devojka
Lily Allen je toliko šarmantna da joj i najveći namćori među recenzentima (nisam!) ne mogu odoleti.
Sve je počelo pre šest meseci kada je Draga Ljilja „obesila“ demo snimke na
MySpace i taktikom zvanom „prosledi dalje“ postala opsesija blogerske komune, koja je najzaslužnija za njenu ekspresnu afirmaciju. Još jedan dokaz kako se sa
Internetom put do uspeha u novom milenijumu neverovatno ubrzao. Podatak da u lokalnim okvirima ima poznatog oca navodno nije nimalo uticao na tok njene karijere, i ja dobronamerno biram da joj verujem. Nedavno je kulminacija medijske pažnje rezultirala prvim mestom britanske liste singlova (
Smile).
Besprekorno osećanje za pop melodiju, bez obzira na to koji žanr je pozajmljen za „seckanje i lepljenje“ mozaika (ska, calypso, cabaret, reggae, šlageri), kao i nadahnuti hip-hop komentari svakodnevice, te dirljiv prikaz sopstvene intime, čine njen izraz autentičnim i efektnim, i pored nekolicine prethodnika koji su stekli ime na sličnoj formuli (The Streets, Ms Dynamite, M.I.A.). Zarazna „pevljivost“ je onaj potencijalno fatalni krivac za prezasićenu mainstream eksploataciju na svim poljima. Tražeći reference za stil, zamišljam da je Lily išla na časove pevanja kod Sarahe Cracknell (
St Etienne), časove „lepog“ ponašanja kod Betty Boo i časove „jezika“ kod Neneh Cherry.
Bilo da galantno dvojkira smarače u kafiću rečenicom „pali, bre, porodiću se za šest meseci“, ili da „bolji život“ vidi u novim farmerkama u kojima će izgledati kao Kate Moss, ili da bivšem (a i njegovim ortacima) saspe u lice KAKO i KOLIKO je bio loš u krevetu, ili da kritikuje mlađeg brata Alfiea koji po ceo dan duva, ili da se seća sitnica iz zajedničkog života sa dečkom, Lily uvek ostavlja utisak da je jedna od nas. Njene detinje nemirne crne oči isijavaju neobičnu energiju, duhovitost, saosećajnost i „ne dam da me zajebavaš“ stav, kojima istovremeno odiše i ceo „Alright, Still“. Njena omiljena reč je mentol, engleski „mental“.
Kad se pojave ovakve ploče, zapravo se setimo kakav bi pravi pop trebalo da bude – iskren, blesav, pametan i jednostavan. Najveći izazov za Lily Alen biće da ne pokuša da ponovi ovu čaroliju na drugom albumu. Čeka je uzbudljivo odrastanje. Do tada uživajmo bez očekivanja. U njenoj neodoljivoj lakoći postojanja.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.