Ray Guns Are Not Just the Future

Kako bajka kaže, Inera George i Greg Kurstin  su počeli saradnju tako što je Kurstin, klavijaturista i producent koji je u svoj portfolio uknjižio rad sa imenima kao što su Sophie Ellis Bextor, Kylie Minogue, Red Hot Chilli Peppers, Beck i The Flaming Lips, zasukao rukave kako bi producirao damin debitantski solo album. Studijske dane i noći prekraćivali su razgovorima o muzici i tako došli do jazza kao zajedničkog nadahnuća. Jedna stvar je vodila ka drugoj, druga ka trećoj i dalje tim redom, sve dok nisu stigli do... Luka Hainesa.

Do Luka Hainesa, jednog od rodonačelnika i najzaslužnijih pregalaca britanskog ostrvskog iščitavanja francuskog popa iz minulih dana, tzv. bitter-sweet popa. Luke Haines, tata bendova The Auters i Black Box Recorder, neosporno značajnih stavki u istoriji savremenog evropskog popa, jeste uzor kome se ne može naći ama baš nikakva zamerka.

Tu se i krije genijalnost zahvata na koji se odlučio kalifornijski dvojac George – Kurstin. Novomilenijumsko, postpostmoderno ogoljavanje stvari dovelo je do jasne spoznaje da je inovativnost, neukorenjena i oslonjena sama na sebe, krajnje precenjena kategorija, i The Bird and the Bee u potragu za vlastitim izrazom kreću upravo odatle.

Na ovom albumu oni su brižljivo dekonstruisali sve ono što zvuk Hainsovih Black Box Recorder čini tako neodoljivim i inspiritavnim, a potom, svesni mustre, krenuli u potragu i za osobenim pečatom, time izbegavši moguće prozivke i optužbe za mimikriju i prepisivanje.

Opasnost je postojala prvenstveno zbog maznog soprana Inare George koji upućenima momentalno u pamet doziva BBR divu Saru Nixey. The Bird and the Bee, na sreću, pokazuju i neophodnu dozu bezobrazluka u nekoliko navrata, jasno ukazujući na izvor sa kojeg su se napili lekovite vode (to je najočiglednije u pesmi Diamond Dave, u kojoj se Inara zaklinje na večnu vernost svom tinejdžerskom idolu Davidu Lee Rothu, baš kao što je Sarah Nixey na trećem BBR albumu uzdisala za imenom i prezimenom navedenim Andrewom Ridgleyjem (Wham)).

Love Letter to Japan

Iako deluju pod okriljem čisto jazzerske etikete, TBATB se na ovom albumu bez prenemaganja opredeljuju za esencijalni pop, sa tek tu i tamo pomalo jazz melanža. Odrednicu „retro“ opravdavaju većim delom ploče (uz honkey-tonk zvuk u You’re a Cad, lagani swing i harfu u Diamond Dave, zavodničku Witch (u kojoj prepričaju filmski klasik Bell, Book and Candle) i/ili Ray Gun i Lifespan of a Fly, kao preuzete iz muzičke kutije staro-stare izrade).

Međutim, jednako dobro se snalaze i u electro-pop vodama (koje im, imajući u vidu njihiov veliki plesni hit s kraja 2006. Fucking Boyfriend, nisu nimalo strane), a dokaz za to su sjajne numere Meteor, What’s in the Middle i posebno Love Letter to Japan, u kojoj ovaj vrli dvojac pokazuje zanimljivu veštinu da pesmu obogati uzbudljivim detaljima koji se odigravaju u dubini tog zvučnog kadra).

The Bird and the Bee ovim izdanjim pokazuju bespogovorno umeće pravljenja pametnog popa, jasno određenog u odnosu na drage prethodnike, ali i hrabrost da priznaju da je pop-nasleđe, mimo priča o autorskim pravima i intelektualnoj svojini, prvenstveno pitanje sentimenta koji već dugo priapada javnom domenu.

• The Bird and the Bee MySpace