Dive Deep

S dubokog i plodnog dna mračnih trip-hop voda sredinom 90-ih godina iznikao je iznenađujuće veliki broj sastava, od kojih mnogi i danas postoje. Jedan deo njih i dalje roni u blizini rodne triphoperske grude (npr. Massive Attack), ali dobar deo sastava je još od početka negovao eksperimentalniji pristup celoj stvari (npr. UNKLE).

Postoje i oni koji su muzičko putovanje nastavili udobnije, i u svom izrazu vremenom su se sve više oslanjali na tradicije popa, r'n'b-a i drugih šire prihvaćenih pravaca. To se zbilo i s londonskim sastavom Morcheeba, uz to da su oni za sve ovo vreme uspeli da ne ukaljaju obraz pred vernom publikom. A što se publike tiče, veći deo je bio osvojen prvencom Who Can You Trust (1996). Ostatak se priključio odmah zatim, sa Big Calm (1998), pa je posle bilo dovoljno samo održavati isti tempo.

Uskoro su počeli problemi koji su kulminirali odlaskom pevačice Skye Edwards nakon albuma Charango (2002). Ostatak sastava, braća Paul i Ross Godfrey, nisu mnogo marili za one kojima je Skye predstavljala zaštitni znak Morcheebae, i sledeći album su snimili s novom pevačicom Daisy Martey. Ova saradnja ipak nije dugo potrajala, i čak je završena tužbom za seksualno uznemiravanje koju je Daisy podigla protiv Paula.

Zbog toga je razumljivo zašto su se na Dive Deep braća Godfrey odlučila na korak sličan kolegama iz Zero 7, i vokalnu izvedbu prepustila nekolicini gostujućih muzičara. Posledice ovakve odluke su značajne: njoj možemo da zahvalimo za neke od najboljih momenata na albumu, ali i da je okvirimo za najveće promašaje.

Među lošijima su dve (Sleep On It i Washed Away) od tri pesme u kojima je gostujući vokal Norvežanin Thomas Dybdahl (ex Quadrophonics). To su razvodnjene balade s lažnim Damienom Riceom za mikrofonom, ali ih definitivno “nadmašuje” Flowers, koja bi, što se stila tiče, mogla da se udomi pored numera Linkin Parka na soundtracku za neki lošiji holivudski superherojski film.

Na neutralnom tlu stoji hoperska One Love Karma. Ona sveže i odlučno preseca meki zvuk koji već počinje blago da zamara nakon prvih pet pesama, ali s druge strane kao da suviše doslovno sledi uputstva za savršen trip-hop, i samim tim ostaje neupečatljiva.

Najbolje pesme s ovog izdanja su Enjoy the Ride, Run Honey Run i Au Dela, u kojima i najviše dolazi do izražaja upotreba akustičnih instrumenata (pogotovo gitare), koja iz albuma u album igra sve veću ulogu u aranžmanima Morcheebae. Iz njih jasno isijava uticaj countryja, pa i svetovne srednjovekovne muzike, koji je s merom i ukusom uklopljen u pretežno elektronske zvučne okvire. Veliki, ako ne i presudni doprinos uspehu ove tri pesme daju gostujući vokali: Judie Tzuke, Bradley i Manda.

Dive Deep je profesionalno i popularno producirana ploča, prepuna sjajnih aranžmana, a sadrži i nekoliko zaista odličnih pesama. Ali, numere koje zvuče beživotno ili neiskreno dovoljne su da pokvare bilo koji album, pa je to slučaj i s ovim. Osim toga, on će se sigurno mnogo teže dopasti fanovima stare Morcheebae nego onima koji za nju nikada nisu čuli, ali to ne znači da album nudi mnogo novog: naprotiv, u pitanju je dobro znani zvuk 90-ih.

Možda ćete pomisliti da nama baš takva muzička podloga trenutno i odgovara, ali ako je uopšte potreban dodatan podsetnik na devedesete, sigurno će bolje delovati jedno od mnogobrojnih domaćih izdanja iz tog perioda.

Audio:

• Enjoy the Ride
• One Love Karma

Video:

• Enjoy The Ride