Bili smo i u Las Vegasu, svirali na Vudstoku... Ozbiljno! Mi toliko verujemo u to kao da se, u stvari, i desilo
Članove Multietničke Atrakcije možda znate i u drugim ulogama: od basiste Demira Ahmetovića ste možda nekad naručili pivo u pubu Brod, bubnjar Osman Ahmed je animator u dečjim bolnicama gde igra kao jedan od „doktora klovnova“. Nastupa s lutkom Šacom, koji pred odraslom publikom postaje njegov zločesti dvojnik Tuki... Osmanov klovnovski angažman, i njihovi koncerti koji su neka vrsta scensko-muzičko-govornog spektakla, o radu Atrakcije govore i više od teorijskih pokušaja svrstavanja u ovaj ili onaj žanr, pokret, scenu...
OSMAN: Da li je prvo pitanje otkud ime Multietnička Atrakcija?
POPBOKS: Ne, već nešto apsolutno drugačije - kako je nastao bend?
Slučajno, mada ne sasvim slučajno. Mi smo nekada bili trio. Taj trio je otpao jer „to nije bilo to“. Za mene i Demira je to bio pogrešan put sa (da stavim nešto i na naš račun) očiglednom neozbiljnošću na sve tri strane. Pa smo zapali u ćorsokak. Ali, nastavili smo. Bili smo i u Las Vegasu, svirali na Vudstoku... Ozbiljno! Mi toliko verujemo u to kao da se, u stvari, i desilo.
Hoću da kažem da je naša muzika slikovita i mi je tako i predstavljamo, tako da nam nije strano da zamislimo da smo svirali i na balkonu u Las Vegasu iznad nekog kazina.
To ste i tražili?
Da, Las Vegas! To je ono što se zove svetlo, snaga, energija, oživljavanje, oslikavanje emocija... i prenošenje toga na živi nastup. Mi smo više vizuelni nego audio bend. Lično nikad ne bih kupio Multietničku Atrakciju da je nisam gledao. Kad dođeš na koncert, to može ili ekstremno da ti se dopadne ili da ti se ekstremno ne dopadne - ali ravnodušan izaći nećeš.
Kako bi izgledao vaš album?
Ceo album je gotov. Imamo sve pesme, imamo ih čak i više. Trenutno radimo i omot. To je mali disk za čoveka, a veliki za čovečanstvo. Pošto će album biti na malom disku.
Kako onda gledate na studio?
Mi studijski bend nismo i nikad to nećemo ni biti. Pre svega, zato što muzičari nismo, da se ne lažemo. I ne želim da budem muzičar, jer to ne mogu da budem. Multietnička atrakcija je slikovito predstavljanje muzike. Slično rade i Alan Vega i Suicide. Njima smo možda najbliži, iako nismo elektro bend. Mada nisu ni oni, oni su progresivni rock ’n’ roll i to je to. Poput njih, i mi često na licu mesta slažemo tekstove.
Nešto kao slam poezija...
Ne bih rekao da je slam, daleko smo od toga i ne umemo to radimo. Prosto, krene koncert, i tu je naučen tekst, ali onda ona devojka tamo krene da namešta bretelu ili čarapu, ili onaj dečko čačka pantalone, ili se nekih dvoje ljube... To je inspiracija. Publika traži zabavu i voli da učestvuje. A ni ja ni Demir nismo muzičari koji će da im kažu: „Ej, dođite da vidite kako ja sviram!“. Naime, ja ne umem da sviram. Ne znam nijednu tehničku stvar na bubnju! Nekad ne znam ni da ga namestim, života mi. Jednom mi je neko rekao: „Hoćeš da ti ostavim ovu duplu papuču?“. Rekao sam mu: „Skini to, molim te, a skini i prelaz, ostavi samo dve činele. Ne treba mi ništa drugo“.
Kako sve to prihvata prisutna publika?
Odlično! Njima je mnogo lepo, jer je tako i nama. Kao kad gledaš neku skulpturu i osetiš kako je taj umetnik klesao tu skulpturu. Lepo umetničko delo odnese negativnu energiju, a vrati pozitivnu. Kao u filmovima s Marsovcima, kada svemirski brodovi ispaljuju crvene i zelene strelice... Jedina razlika između Multietničke Atrakcije i publike je u tome što smo mi na bini, malo iznad njih. To je jedina razlika, a sve ostalo je dozvoljeno. Mogu slobodno da nam dobace: „Malo si zamorio, prekini da pričaš!“. To je zabava koja je ljudima potrebna. Trebalo bi prevazići princip izvođenja pesama jen-dva-tri... Zajebi to jen-dva-tri!
Dakle, klubovi na prvom mestu...
Mi ni nismo bend koji će svirati za milion ljudi. Daj bože da se to desi. U stvari, desiće se sigurno. Ali neka je tu i 100-200 ljudi, i da budu što bliže.
Na jednom koncertu si tako jako udarao u bubanj da je počeo da se kreće, pa je neko morao da sedne ispred i leđima ga drži da ne padne s bine...
Sad su me u Zrenjaninu vezali za stolicu! Vezali su sve – i stolicu i mene i bubanj... Gde ide bubanj, tu idem i ja. Uvek na koncertima izlomim tri-četiri para palica.
Pojačala isto stradaju...
Da, od Demira padaju pojačala, a na Akademiji se pojačalo upalilo. Ne znam kako se to desilo. Valjda pogađamo neku žicu. Evo, u Zrenjaninu smo imali i projektor, ali je i on odmah na početku svirke izgoreo. Nije čak bila ni neka žica u pitanju, nego je prosto preminuo čovek.
No, šalu na stranu, jako se ozbiljno odnosimo prema ovome što radimo, jer su to neke nama bitne emocije. Mi kroz te emocije prvo prolazimo, pa one na neki način iz nas izađu. Nikad ne sedamo s namerom da napravimo pesmu. Hoćeš da budeš slikar? Pa, nećeš nikad biti slikar! Kako ćeš da budeš slikar? Samo zato što to hoćeš? Naša muzika svaki put iznedri samu sebe. Ti samo treba da budeš tu i da se maksimalno ozbiljno odnosiš prema tome šta radiš. Mi imamo kreativne svađe, ali se pre svega poštujemo i mnogo se volimo.
Tvoj klovnovski posao deluje prilično kompatibilno s ovim što radiš u bendu. Kako uklapaš ta dva poziva?
Deca su najzahvalnija. Posle 10 godina bavljenja klovnovskim poslom zaključujem sledeće: ako uspem decu da kontrolišem, onda i starije momke i devojke vrlo lako mogu da izmanipulišem. To možda zvuči grubo, ali, jednostavno rečeno, mene su deca opustila. Moj iskren i otvoren odnos prema publici je isti kao prema deci. I obratno. Ako nisam dobar klovn, i ako sam lažan klovn, deca će me isterati napolje: „Dosadan si, nisi ti taj pravi.“
Ko je lažni klovn?
Onaj koji se obuče u sobi, a onda izađe napolje i glumi ludilo. Ima izuzetaka, ali da bih doživeo klovna Šacu (koji je u meni i kojeg sam prepoznao i oživeo), moram takav da budem tog celog dana. Moram takav da dođem i takav da odem. Svaki put imam ogromnu tremu i bojim se, ali ne zaboravim da imam masku i nos, a meni oni dozvoljavaju sve. Deca prepoznaju klovnove i animatore koji su otvoreni i iskreni prema sebi.
I nije ti problem da kažeš da nisi muzičar?
Kako da budem muzičar? Ja samo slušam. Možda može da me iskupi to što mi je otac Afrikanac iz Sudana, a majka sklona crtanju i sličnim stvarima. Možda mi to daje akcenat koji drugi bubnjar nema.
Jesi li možda slušao neku sudansku muziku?
Imao sam neke kasete. On je preminuo kad sam bio mali, ali mi je sve ostalo. Ne znam koliko to ima veze s genima. Mislim da je najvažniji rad: da prepoznaš da, približno rečeno, nešto umeš da sviraš.
Kada si ti to prepoznao? Kakvu ste muziku ti i Demir slušali?
Naši putevi su neverovatno slični. Ja sam stariji sedam-osam godina, on je isto godište kao moj auto – ’82. Sve što sam slušao ja, slušao je i on, iako smo se upoznali u Beogradu. Ja sam rođen u Zrenjaninu, a odrastao sam u Bačkom Petrovom Selu. U Beograd su me doveli snovi, a sutra će me odvesti u Las Vegas. Obojica smo bili u punku, ali ne u smislu da nosimo čiroki, bijemo se i tome slično... Nisam ja punker ako obučem kaput i stavim bedž, to je više u energiji i slobodi. Šta ja hoću, to ću i da dobijem, i trudim se maksimalno oko toga. Samo kvalitet i usredsređenost na svoj rad produbljuje našu maštu, i idemo, čoveče, u Las Vegas!
Šta je sledeći korak, kako stići u Las Vegas?
Kupiš kartu i odeš. Da znaš da sam kontaktirao ljude u Las Vegasu. Poslao sam im ponude. Direkt u underground klubove. Voleli bismo da sviramo i pored autoputeva, gde Ameri kamiondžije jedu jaja i slaninu. Da nas dvojica sviramo za njih četvoro, a onda da se oni okrenu i kažu: „Ko ste, bre, vi?!“.
Hoću da kažem da je ovo što sada radimo potpuno otvoreno i iskreno i nemamo nikakvih nesloboda. Jako se dobro poznajemo, i ne moram da mislim šta će Demir da uradi. A ako se i desi, tačno ću znati što je njegov sledeći korak, kako da ga podržim i obratno. To publika zbog pakovanja nikad neće moći da vidi, jer smo mi Multietnička Atrakcija. Svaki pogrešan korak je deo Multietničke Atrakcije.
Spomenuo si Suicide kao važan bend. Ali, kada sada neko pročita njihovo ime i ode na vaš koncert sa željom da čuje nešto slično, imao bi šta da čuje...
Demir i ja smo Suicide i Alana Vegu čuli pre mesec dana. Mali Boris Repetitor mi je narezao jedan album, a neki ljudi su mi rekli da poslušam tu muziku i da ću prepoznati nâs. Nisam mogao da verujem: kao da sam slušao, pa prekopirao - a nisam! Bilo bi me sramota falsifikata. Kad smo se razišli kao trio, sve pesme smo liferovali i napravili 17 potpuno novih. Od tada još 40-ak. Inspiracija je svugde: u prolasku ove trole, u svakoj TV reklami... Volimo da se igramo kičem... Jedino čega se bojim je to što je ovo, uslovno rečeno, gradska i urbana muzika.
Nećete nastupati u Bačkom Petrovom Selu?
Ne verujem, jer neće ukapirati. Za njih su Riblja Čorba i vreme onog: „Ta-ma-ra, sećanje me za-ma-ra...“ Neka ti bendovi to sviraju i dalje, ali meni je toga dosta i muka mi je od svega toga. Svaka čast i Hendrixu i Bori Čorbi i svima, ali dosta više! Postoje neki mladi ljudi, a ne govorim samo o nama, pustite malo njih.
Otkud nagrada Popboksa Multietničkoj Atrakciji? Šta ti misliš? Nismo je očekivali, to je potpuno iznenađenje. S druge strane, neskromno znam da mi jesmo bend koji bi trebalo da dobije prostora. Pitanje je vremena kada će to da se desi. Mi i dalje radimo... A što se nagrade tiče, u jednom trenutku sam krenuo da pratim glasanje, ali nisam mogao da se ulogujem. Nisam mogao da prepoznam ona slova koja moraš da upišeš, da li je A, B... Onda sam pomislio: „Pa dobro, ako se desi, desiće se, a ako se ne desi neće se desiti i doviđenja, prijatno...“ Sve me je prijatno iznenadilo. Kada neki novi bend dobije prve nagrade, obično postane malo i ambiciozniji. Preti li Atrakciji opasnost da se uozbilji? Mi jesmo jako ozbiljan bend, zato što jako ozbiljno pristupamo radu. Baš se mnogo trudimo, mnogo se kreativno svađamo i to svaki put urodi plodom u smislu da šta god da nam se desi pre koncerta, u toku ili nakon njega, to je najvažnije. Tako držimo našu buku pod kontrolom. Mi to slikovito vidimo kao neku loptu koja je puna neke snage, energije i dinamike koja tu sad hoće da pukne, a mi joj ne damo. Kotrljamo se kao Rolling Stones! |
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari