Renesansni pojam majstora

Marko Trbović je rođen 1967. u Novom Sadu, gde i danas živi.

Kaže da je još u osnovnoj školi, zahvaljujući iskustvima u oglednom odeljenju u koje su upisana deca advokata i lekara ("što je za onu samoupravnu svest koja je smislila ovakav ogled značilo 'višu klasu'"), razvio otpor prema konformizmu. ("U razredu je vladala nesnosna diskriminacija dece roditelja bez magistarskog zvanja, a njih nekoliko čiji su roditelji imali samo srednje obrazovanje bili su izloženi i fizičkom zlostavljanju vršnjaka.")

Bavio se hokejom i padobranstvom.

Diskografija grupe Minstrel otpočeta je 1991. živim albumom snimljenim u novosadskom Studiju M; i nakon prošlogodišnje Iskre, promene postave ostaju konstanta, kao i Markova neobična poetika, u kojoj su bezmalo ezoterično i sasvim prizemno neodvojivi.

Marko Trbović rado pomaže prijateljima u snimanju i aranžiranju muzike.

Uzgaja škotske terijere.

MARKO TRBOVIĆ: Mislim da je prva ploča koju sam kupio bila grupe Uriah Heep (neka zmija je bila na omotu). A onda, sećam se dobro, 5000 Volts, grupa Earth, Wind and Fire i Groznica subotnje večeri.

Otac mi je ukazao na The Police, Kraftwerk i Leb i Sol (singl Nie četvoricata), a majka, koja je slušala The Platters i Raya Charlesa, mi je kupila albume Simona & Garfunkela i Mantovanijev orkestar svira Beatlese. U porodičnoj fonoteci se nalazila i ploča Puppet on a String Sandy Shaw, Beatlesi uživo u Holivudu, kompilacija Love Songs... i dalje ono što je te godine bilo moderno. To su Kate Bush, Blondie, Madness... ali to je već kasnije.

I onda nekako stiže album grupe Pink Floyd Animals, s kojim ulazim u tinejdžersku sympho-rock fazu (otuda i ime Minstrel, po Minstrel in the Gallery grupe Jethro Tull), a posle više nisam mali.

Gitari sam pristupio prilično školski. Znači, znao sam da se muzika mora učiti kod profesora. Tada još nije bilo odseka za klasičnu gitaru, pa sam učio kod privatnog profesora.

Učenje gitare i slušanje rock muzike sam doživljavao odvojeno, i tragao sam za načinom kako bi se te dve stvari mogle spojiti.

Nisam video kako, a znao sam da je odgovor tu negde pa sam promenio profesora i upisao jazz gitaru kod Petra Bahuna, gitariste tadašnjeg Big Benda Radio Novog Sada. Tu sam naučio najviše. Skidao nam je Jimmyja Pagea jednako dobro kao i Johnnyja Marra. A pokušavao je da u nas ugradi ljubav prema starijoj muzici, mada on sebe nikada nije doživljavao kao jazz gitaristu. Kada sad, s ove distance, posmatram to vreme, čini mi se da je Chet Atkins bio njegov Johnny Marr.

A solo sam naučio sam. "To vas ja ne mogu naučiti", govorio je Petar Bahun.

Mislim da je momenat kada sam shvatio da slobodno prebiranje po gitari poprima neki oblik koji se može ponoviti taj kada sam počeo da tragam za imenom grupe. Išao sam u osmi razred osnovne škole, to je sigurno.

Toliko nije bila osmišljena da mi ni izdaleka nije jasno pitanje. Mislim se – kakvi su to ljudi koji unapred smišljaju estetiku. Estetika treba da bude nešto izvan, rezultat dugotrajnog rada na sebi i muzici.

Pink Floyd, Pink Floyd i Pink Floyd – do iznemoglosti. Sećam se kada mi je basista doneo iz Francuske prvi album, sa Sydom Barrettom, kakav je to osećaj bio! Gitara na jednom kanalu, bubanj na drugom!

Modernoj muzici sam se vratio tek u vreme kasnog new wavea: U2, Simple Minds, Echo & The Bunnymen. Pa onda The Smiths.

Znači, preskočeni Sex Pistols!!!

Ne. Težim da imam što klasičniji pristup rock muzici. Uvek me je zanimalo kako su to radili moji junaci, i mislim da je u pitanju isti proces.

Možda je neobično to što je toliko primarna forma. I što tekstovi tek prate muziku. Posledica su joj. Ali pitanje je kako stoji stvar kod ostalih pesnika. I šta bi oni o tome rekli.

Ne znam ni kako bi se moglo doznati kakvih sve pristupa ima.

Kažu ljudi da iskazi pesnika zamagljuju već i ovako nejasnu stvar. Poetika!

Super8 mi nije loša. Mada i tu ima nekih logičkih nedoslednosti. Ali, malo. Na sličnom je nivou kao i pesma Moja sa Iskre.

I naravno, Mesec je lopta a ne srp, što je i manifest grupe, za koju ni sam ne znam kako sam je napisao. Valjda je tako dobra zato što je prepričavanje istinitog događaja bez ikakve umetničke obrade.

Neobično sam sklon. Kao Edgar Allan Poe. U stanju sam da objašnjavam stih po stih dokle god ne udavim slušaoca. Satima. Dok ne uništim svu mistiku i sve lepo, i dok me ovaj ne omrzne...

Samo jedan primer: u pesmi Jedno društvo pojavljuje se stih "I ovaj put ja idem dole...", a zapravo se radilo o tome da sam po drugi put morao da silazim u prodavnicu po pivo. Pa sam pesmu kroz zube prosiktao dok sam silazio niz stepenice...

Pada mi na pamet nešto alanfordovski: "Što je to status? Što je to zadovoljan?"

Mislim da su mediji korektno ispratili svaki album, a da su ih ljudi slušali onoliko koliko su želeli. Možda postoje još neki principi promovisanja, ali to već spada u nekakvo neumetničko delovanje.

Bariton gitaru mi je "uvalio" Nidža iz grupe Oružjem Protivu Otmičara. Došao on tako jedan dan i kaže: "Evo ti, sviraj malo". Pa kad sam je zavoleo, ovaj tražio novac.

Inače, bariton gitara je veoma moćno oruđe. Možemo je čuti kao glavni instrument u grupi The Cure – Robert Smith je virtuoz na baritonu; kod Placebo, pod uticajem The Cure, a oni svi zajedno pod uticajem Johna Lennona.

Evo ovako: svaki član grupe Minstrel ima pravo da unese svaku ideju koja je na korist grupe. A ideja Jovana Petrovića, tadašnjeg bubnjara grupe, bila je da bi trebalo moj unjkavi, slabi, neodlučni, "nikakav" glas nekako pojačati. Oni su kumovi.

Ali mislim da je Sergej to dobro otpevao, bez obzira na to što se mnogi bune. Mene je iznenadio – celokupnu melodijsku liniju, koja nije jednostavna, savladao je za deset minuta. To ne polazi za rukom ni profesionalnim pevačima. Verujte mi na reč. Radio sam s mnogima. O muzici zna više od mene stotinu puta, i tačno je znao šta peva i kako to treba izraziti.

Uvek planiram i uvek kontinuirano radi. I sada sam uplašen proticanjem vremena i nedostatkom materijala za novi album. Računam da neću stići ovo ili ono. Međutim, za Minstrel je veoma teško naći muzičare. Neki sviraju dobro i ništa ne shvataju. Drugi sve shvataju, ali sviraju kao nogom.

Moje skromno mišljenje je da su najbolji muzičari koje je Novi Sad imao uvek svirali u Minstrelu kao debitanti, tako da je grupa delovala svežije od ostalih. Imao sam sluha da ih pronađem. Samo na osnovu sluha. Tako da i danas mislim da radim s najboljima.

Sada me zanima sviranje uživo. A nikada me nije zanimalo. Iako je Minstrel uradio nešto nedostižno i za današnje poimanje. Prvi album je snimak koncerta u Studiju M, koji je ujedno bio i emitovan uživo na radiju. U tom trenutku nismo bili svesni da upravo snimamo album koji će biti objavljen.

Kao normalne ljude koji rade svoj posao i u njemu napreduju, uključujući i padove i uspone. Ne pravim razliku između umetničkog i nekog drugog delovanja (pravljenje instrumenata, vožnja formule 1...), pa tako, srce mi je na mestu kad neko pomisli: "Ovaj pošteno radi godinama i prirodno je da izdaje albume".

Dakle, renesansni pojam majstora.

Da sam lukavac, rekao bih da sve služi muzici, a muzika ničemu. Ali služi mi. Pruža mi utisak da čovek zaista može da postoji.

Najviše volim da slušam muziku na ulici. Onda je kontrast najuočljiviji. Između onog glupog, nasilnog i besmislenog sveta i ovog drugog, o kojem pričamo danas.

A muzika koju sviram služi mi za to da sa drugim ljudima podelim ideju da čovek može više od proste egzistencije. I da im ulijem nadu da i oni mogu isto. Naravno, samo ako vežbaju. I to ako su počeli na vreme.
 

Povezano:

• ALBUM: Iskra (2008)