Od stajanja bole noge

Jedna od glavnih zvezda ovogodišnjeg Dis-Patcha bio je Pan•American, to jest Mark Nelson: član neaktivne, ali nekad izuzetno uticajne post-rock grupe Labradford.

Sa njim je u četvrtak nastupio bubnjar Steven Hess, koji je imao izrazito prateću ulogu, pošto su glavnu reč držali spokojni i konsonantni zvukovi koji su tekli iz Nelsonovih prstiju preko gitare, pa kroz procesore i zvučnike sve do velikog broja ušiju u Rexu. To što je značajan deo prisutnih zaseo na pod nije pokazatelj dosade, već karaktera – možda i same publike, ali pre svega Markove muzike.

Naime, atmosfera je u ovom slučaju uglavnom veoma meditativna, a melodični pasaži samo doprinose celokupnoj smirenosti, pa se od publike nije ni moglo očekivati da će svoj utisak izraziti kroz ples. A od stajanja bole noge. 

Istog dana, pre Pan•American, imali smo priliku da prisustvujemo izvođenju projekta pod nazivom “Film”, čiji je autor Stefan Németh, jedan od osnivača bečke etikete Mosz, koja poslednjih godina intenzivno sarađuje sa Dis-Patchom. Na bini su pored Németha (koji je upravljao analognim sintisajzerima i semplerima) bili i Martin Siewert (takođe stari gost Dis-Patcha) i Steven Hess (koji je za bubnjevima pratio i Pan•American).

U pitanju je skupina kompozicija napisanih za kratke i eksperimentalne filmove koja se izvodi bez pratećeg video materijala, tako da su delovi u kojima je zvuk igrao sporednu ulogu u odnosu na sliku ostaju “prazni” i tako stvaraju specifičnu atmosferu i grade upitna isčekivanja.

Potom se publici prikazao još jedan poznat lik – bubnjar i perkusionista Martin Brandlmayr koji je između ostalog član grupa Radian, Trapist i Kapital Band 1, a sarađivao je i sa dieb13 i Rashim. Martinu se ne može osporiti svež pristup sviranju udaračkih instrumenata, i zanimljiv rezultirajući zvuk, a još jednom ćemo imati priliku da ga čujemo u ponedeljak, 20. oktobra, i to u sklopu trija Autistic Daughters.

Posle svega što se tog dana čulo, u sećanju ostaje veliko zadovoljstvo, ali i otrovno pitanje da li će se Dis-Patch sledeće godine najzad i zvanično pretvoriti u prezentaciju dve i po izdavačke kuće i jednog muzičkog softvera.

Na istom mestu, u petak je održan događaj “Cinematics” na kom su svoje audio-vizuelne radove predstavili gosti iz Holandije: Feedback Society, Optical Machines i Telcosystems.

Prvi od ovih radova ostvaren je uz pomoć četiri televizora i njima odgovarajuća četiri zvučnika. Analogni signal koristi se kako bi ostvario “smetnju” na televizoru a, istovremeno, signal se transformiše i reprodukuje kao zvuk, čime se dobijaju sinhronizovani zvuk i slika, tj. oslikovljen zvuk i ozvukovljena slika.

Optical Machines predstavlja malo prijemčiviji nastup: upotrebu ručno modifikovanih video projektora koji, uz promenu ritma osvetljavanja i šablona kroz koje svetlost prolazi, stvaraju različite geometrijske oblike na platnu, dok Telcosystems videu pristupa digitalnom stazom, te oblakolikim i granulastim strukturama dočarava napetost u apstraktnoj formi.

Odmah po završetku ovog programa (i još dva puta u toku noći), Dis-Patch je organizovao besplatan prevoz autobusom do lokacije glavne žurke ovogodišnjeg festivala. Publici je ovaj neuobičajen i pohvalan potez dobro došao, s obzirom na to da su Deadbeat i ostali nastupali u holu bioskopa City Academic na Novom Beogradu.

U relativno malom prostoru visokog plafona, očigledno neprilagođenom ovakvim dešavanjima, pristojno ozvučenje i osvetljenje nisu mogli da svoj kvalitet pokažu kako bi trebalo. Ono što je pozitivno je da je ceo događaj odabirom prostora barem dobio mrvicu uzbudljivosti ilegalnog ili improvizovanog dešavanja, što je krunisano intervencijom policije kojom je Jan Nemeček uskraćen za nastup (koji je pomeren za subotu). Ipak, odziv publike bio je zadovoljavajući, i ovo veče kojim su dominirali dubstep producenti 2562 i Deadbeat nije izneverilo uprkos pomenutim teškoćama.

Klupski deo Dis-Patcha upotpunjen je subotnjim događajem “Hard on the Wax” u unutrašnjosti broda Šikara. Problemi ni ovog puta nisu izostali, a sada je u pitanju bila struja. No, vesela publika i izvođači su ovu nezgodu dočekali sa puno vedrog duha, pa je prisutne goste i sebe Robert Henke (Monolake) za to vreme zabavljao puštajući muziku ni manje ni više nego sa zvučnika svog laptopa. Eto dokaza da za dobar klabing nije potrebno jako ozvučenje.

Nešto kasnije, uz malo moćniju rasvetu i ozvučenje, ipak je redovno počeo očekivani nastup Termulator X, čiji je član (osim Henke-a) i Jay Ahern (Add Noise). Uključeni su legendarni Roland TR 808 i TB 303, kojima je upravljao Ahern, i bezgranično prilagodljivi savremeni Monome 16x16 kontroler kojim je upravljao Henke. Uz laptop i par mikseta, oni su nam uživo predstavili svoju savremeno-hibridnu varijantu klasičnog tehno zvuka od pre 20-ak godina.

Najbolji aspekt ovog događaja nije bila sama muzika, već mogućnost da se iz najveće moguće blizine i u intimnoj atmosferi Šikare osmotri način na koji se ona stvara. A to što je ovu mogućnost prvenstveno iskorišćavao Džoni Racković, potpuno je druga tema.

Povezano:

• Bečki dečak u procepu - Intervju sa Martinom Brandlmayrom
• Prvo žene i deca - Dis-Patch 08 (1)
• Dosadna sonoterapija - Dis-Patch 07