Poslednjih četiri-pet dana Srbiju potresa skandal o objavljivanju, kontroverzi i brže-bolje povlačenju s tržišta knjige koja je uznemirila duhove. Izdavačka kuća BeoBook povukla je iz prodaje knjigu Dragulj Medine zbog protesta Islamske zajednice u Srbiji
- 13. avgust: Satanska knjiga prvo u Beogradu
- 17. avgust: Dragulj Medine ne prolazi ni u Srbiji
Roman koji je Amerikanka Sherry Jones napisala i koji govori o proroku Muhamedu, njegovoj ženi Ajši (kojom je autorka, deklarisana feministkinja, bila fascinirana u svojim proučavanjima islama) i drugim istorijsko-mitološkim ličnostima značajnim za islam, protumačen je kao uvredljiv za muslimane zbog svojih dosta sočnih, neki bi rekli naturalističkih opisa stvari koje su se događale iza kulisa.
To što je izdavač krotko reagovao na javne istupe glavnog muftije islamske zajednice u Srbiji Muamera Zukorlića rado bismo protumačili kao dobrodošao primer odgovornosti za javno izgovorenu i napisanu reč, svesti o težini uvrede koja se povremeno i nehotično može naneti onim članovima naše zajednice koji-nisu-mi.
Ipak, sve nas navodi da mislimo drugačije. Naime, teško je poverovati da BeoBook pre izlaska ovog romana u Srbiji nije znao da je Random House, američki izdavač koji je autorki platio 100.000 dolara za ugovor, odložio izlazak knjige na neodređeno vreme nakon što su promotivne kopije razaslate na više strana bile vraćene uz upozorenja da je u pitanju potencijalno nova inicijalna kapsla globalnog islamskog gneva.
Želeći da izbegnu ponavljanje situacije u koju su došli Salman Rushdie i njegovi Satanski stihovi, u Random Houseu su Jonesovu i njen roman (zajedno s predugovorom za sledećih osam knjiga) stavili na led.
Dok se ovakve stvari događaju u belom svetu, daleko mu lepa kuća, sve je u redu. Kada se domaći izdavač prvo zatrči s objavljivanjem dela za koje se unapred zna da je kontroverzno, a zatim na prvi znak mrštenja uvređene strane povuče knjigu iz opticaja, onda tu nešto počinje da smrdi po fenomenu poznatom kao „srpska posla“.
Iako ne bismo da ulazimo u politiku – nismo poneli kondom – nema sumnje u to da govorimo o političkom problemu. Pre svega na globalnom planu: bez obzira na to šta mislite o demokratiji, globalizaciji, pederima i Turcima, teško je sporiti da je sloboda mišljenja i govora – sloboda da se stav ima, iskaže, podnese kritika na taj stav, pa ga se možda i koriguje, sve od svoje slobodne volje – temelj na kome su građena savremena društva. I najčešće jedna od vrednosti o kojima se ni u jednoj državi što drži do mišljenja svojih građana – ne raspravlja!
Ovde se još jednom postavlja pitanje da li je važnija (nužno apstraktna) svetinja jedne grupe građana od konvencionalne, konkretne slobode čitavog stanovništva. Voleli bismo da kažemo kako se odgovor na ovo pitanje prirodno nameće, ali istorija nas uči da su granice onoga što smatramo (svojom) zajednicom često veoma nejasno definisane čak i među najbližim komšijama.
No, ako politiku spustimo na domaći, opipljiv nivo, lako je primetiti pluralizam mišljenja koji se graniči sa shizofrenijom. Čak i ako niste pratili sukob dve političke opcije s muslimanskim predznakom u poslednjih nekoliko meseci – obilato garniran pucanjem i pevanjem – njihove reakcije na kontroverzu oko Dragulja Medine su karakteristično oprečne.
Jedni tvrde da je povlačenje knjige iz prodaje dobrodošao potez koji „vodi snižavanju međunacionalnih tenzija“, drugi da su u „principu protiv svake zabrane umetničkih dela“ i da, tabloidna preterivanja na stranu, „ne postoji knjiga koja bi mogla na bitan način da utiče na samu interpretaciju i emocije prema određenim vrednostima“.
Ne treba zaboraviti ni da islam, kao najmlađa monoteistička konfesija, pragmatičnošću i odsustvom institucija crkve, patrijarhata, Svete tajne i bilo koje vrste monopolskog tumačenja svetih spisa, te uvažavanjem ideja mišljenja i diskusije o njihovom značenju ima najveći demokratski potencijal od sve tri religije iznikle iz Svetog pisma.
Politika – na globalnom, a sada vidimo i na lokalnom nivou – jeste ona koja islam vodi ka cementiranju neparlamentarnih stavova, ukidanju prava na raspravu i korišćenju ideje svetinja kao ofanzivne taktike. Kako je u Srbiji uvek važilo pravilo „tri Srbina, dve političke partije“, pa makar ti Srbi bili muhamedanci, ne treba da nas čudi što ne postoji monolitnost mišljenja po pitanju kontroverzne knjige među muslimanskim političkim vođama.
Ono što treba da nas čudi je, naravno, to što je do cele situacije uopšte došlo. Znajući kako je roman prošao na Zapadu, treba da se zapitamo zašto je uopšte objavljivan u Srbiji. BeoBook je poslušno poslao poruku distributerima da knjigu više ne prodaju i obavestio ih da će troškove povlačenja neprodatog tiraža iz opticaja snositi sami, čim su se ustajale letnje vode javnosti u Srbiji malčice namreškale.
Da li je moguće da je ovo bila neka vrsta bizarnog vapaja za publicitetom ili smo samo ponovo zaboravili da popijemo pilule protiv paranoje? Uostalom, kako to da je islamska zajednica na ovo reagovala, a ne sećamo se odlučnih akcija protiv Satanskih stihova, objavljenih u Beogradu još pre 17 godina? Ili protiv nekih sasvim nedvosmislenih primera antiislamskog rasizma iz naše svakodnevice?
Da li je muftija Zukorlić zaista od izdavača zahtevao „ne samo izvinjenje već i pokajanje“ i tražio da se neprodati primerci dostave Mešihatu, što je kasnije demantovano? Zašto nije kontaktirano Ministarstvo vera i problem na neki način smešten u institucije sistema? Dobro, ovo poslednje zvuči kao surova šala.
Međutim, kao šalu ne treba shvatati saopštenje Rijaseta Islamske zajednice Srbije, u kome se Zukorlićevo javno istupanje otpisuje kao lična promocija, a muftiji se pripisuje jurnjava za jeftinim političkim poenima i pokušaj da se „predstavi kao jedini zaštitnik islama“. Dva Srbina. Tri političke partije. Neprebrojiv potencijal opcija za političko mutiranje i distorziju signala.
Pored svega, nas kao mrzitelje politike a ljubitelje umetnosti sada i zanima kakav je uopšte taj roman, vredi li on nekoliko sati koje bismo utrošili na njegovo čitanje, pruža li umetnički doživljaj približno srazmeran buri u političkoj bari Srbije koju je izazvao?
To nećemo znati, jer sada nemamo gde da ga kupimo. Nećemo imati priliku za informisan sud o ovoj knjizi jer je neko odlučio da drugi ne smeju da vide soft-pornografski opis Ajšinog gubljenja nevinosti s Prorokom (ako je za utehu, Jonesova koristi provereno kičaste metafore o tome kako je bol bio ništavan naspram zadovoljstva koje je Ajša osetila posle Muhamedovog „škorpionskog uboda“) ili zato što je neko ocenio da je prava prilika da se izbori za bolju političku poziciju preko leđa javnog mnjenja i slobodne štampe (vidite da i od te slobode javne reči ima neke koristi).
Dok nam je, naravno, sad lako da upiremo prstom u druge i objašnjavamo im da ne mogu večito da se ponašaju kao mala deca, te da je vreme da prihvate savremene vrednosti koje podrazumevaju i pluralizam mišljenja i civilizovano neslaganje, ne treba zaboravljati da nema ni dve decenije otkako je masa nekakvih pravoslavaca upadala u beogradsko pozorište i prekidala predstavu u kojoj im se nije dopadalo što Sveti Sava koristi psovke.
Glumci su tada izbegli fizički linč, ali ne i verbalni, a to što sličnih slučajeva u međuvremenu nije bilo (mnogo) ne treba toliko pripisivati uvećanoj demokratskoj svesti naših građana, koliko uverljivosti modela koji je uspešno poništenje predstave Sveti Sava uspostavio.
Rasizam u Srbiji nikad nije bio preduboko zakopan niti se s njim društvo ikada sistematski razračunalo. Ako se bude dopuštalo da se i ideja slobode govora i umetničkog izražavanja suzbijaju pod pritiskom ne toliko jedne etničke zajednice koja je često umela da bude na debljoj strani rasističke batine koliko pod pritiskom nekih od njenih verskih i političkih prvaka, a sve u poprilično nerazjašnjenim trgovačko-umetničko-političkim okolnostima, pokazaćemo da baš ništa nismo naučili.
A i kako bismo kad ne čitamo knjige.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari