Nedavno su se u našoj glavnostrujaškoj štampi pojavila dva članka koja se kritički odnose prema fenomenu web 2.0. U Zaglupljivanju internetom Milan Mišić govori o širini ali i plitkosti interneta, dok Teofil Pančić piše o (kod nas još neobjavljenoj) knjizi Andrewa Keena Kult amatera: kako današnji internet ubija našu kulturu. Šta je naša istina?
Potpuno vas razumem. Uopšte vas ne zanimaju senzacionalističke izjave, a kad čujete „revolucija!“, digne vam se kosa na glavi. Ako je nešto revolucionarno, to je samo novi način da nam se uzmu pare, zar ne? I šta se sve danas ne smatra revolucionarnim… Recimo, društveni mediji i web 2.0 predstavljaju revoluciju načina na koji komuniciramo, mislimo i radimo.
Je l’ to mislite na pretencioznu poeziju frustriranih tinejdžerki, slike s porodičnih slava okačene na Flickr, hejterske blogove ekstremnih desničara ili anarhista, lične dnevnike domaćica i uspešnih poslovnih žena, pozive likova iz osnovne škole koje na ulici izbegavate u širokom luku na Facebook prijateljstvo, lažne profile omiljenih muzičkih grupa na MySpaceu, koji vam se još pride zahvaljuju što ste ih dodali na listu prijatelja? Ako narod koji, koristeći mobilni telefon, objavljuje na Twitteru gde je, šta radi i šta je za ručak pojeo jaše na talasu revolucije, ovaj svet je otišao do đavola.
Sve je više kritičara interneta, posebno njegove poslednje inkarnacije, slučajno nazvane web 2.0. Oni smatraju da su Otvorenost i Učešće, principi kojima se web 2.0 toliko diči, samo maska za amaterizam neslućenih razmera, nepostojanje bilo kakve odgovornost za izgovorenu/napisanu reč, ugrožavanje privatnosti, što sve zajedno polako uništava kulturu i obrazovanje, stvarajući generacije koje ne vide dalje od Wikipedije.
The Machine is Us/Ing Us
Neki od njih napadaju društvene medije jer ih vide kao pretnju tradicionalnim – ne može svako da bude novinar, u toj blogosferi ima premalo činjenica, sve same “paušalne ocene“… Drugi su samo teški nostalgičari, zagledani u ono “zlatno doba” kad su stvari sigurno morale biti bolje. Ispada da je u trenutnoj moralnoj panici stub prosvećenosti koji stoji na braniku savremene kulture – televizija! Sećam se žene koja je mojoj majci krajem osamdesetih objašnjavala da treba da nam zabrani crtane filmove na satelitskim kanalima: ne zove se ta antena satelitskom slučajno – SAT-AN!
Naravno da postoji razlog za zabrinutost kad je data šansa svakom mediokritetu da kaže šta mu je na pameti, ne birajući sredstva. Isprovociran komentarima na njegove tekstove, novinar američkog časopisa New Republic Lee Siegel napravio je lažni profil i ušao u raspravu s čitaocima. Ubrzo je njegov identitet otkriven i ostao je bez posla. Usledila je knjiga Against the Machine: Being Human in The Age of Electronic Mob, gde s velikim žarom tvrdi da internet budi ono najgore u ljudima, stalno im servirajući jadac u obliku lažne interaktivnosti, fingiranog dijaloga u potpuno iskonstruisanoj javnoj sferi, što sve pogoduje korporativnim interesima. Činjenica da je knjiga posledica lične uvrede ipak smanjuje njen značaj pretvarajući je u (uzaludnu) tiradu protiv aždaje s mnogo glava.
Tamo negde, iza duge, stoje web-optimisti. Kako dvojac proslavljenih web 2.0 konsultanata i autora Don Tapscott i Anthony Williams tvrde u knjizi Wikinomics: How Mass Collaboration Changes Everything, ta ogromna sila saradnje, svi ti wikijevi, taggovi i feedovi, svima će nam pomoći da budemo bolji, pametniji, a bogme i da se obogatimo. Da citiram: “Novi način zajedničke produkcije (peer production) uskoro će zameniti tradicionalnu korporativnu hijerarhiju, kao ključni faktor u stvaranju dodatne vrednosti u ekonomiji”.
Mene ovo ponovo podseti na detinjstvo i učiteljicu koja je rekla da će u komunizmu, koji će doći jednog dana, svako uzimati koliko mu treba a pružati koliko može. Deca se nadala…
Social Network Wars
E sad, budite vi pesimista kad vam neko ponudi posao preko LinkedIna. Web 2.0 je tu, i kao kod svake tehnološke promene – nema nazad. Jedno je sigurno (a i dobro): to je platforma koja je internet potpuno okrenula korisniku, omogućavajući mu da lakše pronalazi šta ga interesuje, sam stvara sadržaj, dobrovoljno stupa u mreže onoliko koliko mu odgovara. To znači i slobodu za kineskog blogera, parodične „uradi sam“ trejlere na YouTubeu, grassroots građanske inicijative, promišljanja o (pop) kulturi, za koje se u tradicionalnim medijima gubi interesovanje, ali i za tonu neopisivog smeća.
Društveni medij je samo forma kojoj sadržaj dajemo mi; samim tim on će biti onakav kakav zaslužujemo. Ma, da to nije onaj komunizam?
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari