Istina je negde tamo?

Originalni naslov: The X-Files: I Want to Believe
Scenario: Chris Carter, Frank Spotnitz
Uloge: David Duchovny, Gillian Anderson
Žanr: triler
Trajanje: 102 minuta
Proizvodnja: SAD, 2008.

Verovatno ni najveći optimisti u Foxu 1993, nakon pilot-epizode serije Dosije X, nisu očekivali planetarni uspeh i fenomen koji je serija dostigla. Igrajući na kartu strahova modernog Amerikanca (od nepoznatog, nadolazećeg milenijuma, vladinog zataškavanja... već nečega), producent Chris Carter uspevao je da iz nedelje u nedelju privuče milione sunarodnika koji su pomno pratili nove avanture „dvojca bez kormilara“, FBI agenata Foxa Muldera i Dane Scully.

Ni domaći gledaoci nisu bili zakinuti (posredstvom TV Politike), no pet minuta čuvenog Dnevnikovog dodatka često je prevazilazilo i najgrozomornija viđenja scenarista X-Filesa.

Petnaest godina kasnije sva halabuka oko novog milenijuma pokazala se bezrazložnom, vlada SAD i dalje izigrava Velikog brata, a malih zelenih nigde na vidiku. Remek-dela poput Biće krvi ili Mračni vitez su tamnom stranom odavno pretekla sivi i prljavi izgled Dosijea X. Čemu onda jedna avantura jednog od najharizmatičnijih TV parova?

Na stranu pare, verovatno je da odgovor leži u sujeti tvorca Chrisa Cartera, koji definitivno ne želi da prizna da njegovo čedo ne deluje na publiku kao nekad. Jer, da je hteo još da zaradi od tvrdokornih fanova, ovaj drugi film trebalo je da se drži proverene formule o zaveri vlade i vanzemaljaca ili da nam – u najgorem slučaju – isporuči zabavni rolerkorster s nekim čudovištancetom, koji bi standardnim sredstvima (iskakanjem iz mraka uz glasnu muziku) iscimao publiku na sedištima.

Ovako, nažalost, dobismo filmčić čiji siže više priliči drugoj uspešnici C. Cartera, seriji Milenijum, i čija priča vraća Muldera i Scully u FBI vode, koristeći vidovnjaka (inače pop pedofil) u potrazi za nestalim agentom, a na tragu serijskom ubici. Ubica nije ništa drugo do Rus, opičenjak koji uzimajući ljudske organe želi... Hajde da stanem, možda će ovo neko ipak pogledati!

Neverovatno je indikativno da posle ovogodišnjeg blokbastera (Spielbergovog Indijane Džonsa i bla-bla) opet za negativce imamo Ruje koji, ako nastave s politikom inaćenja najvećoj svetskoj sili, u najvećoj svetskoj filmskoj sili mogu povratiti izgubljeno prvo mesto glavnih zlica. Tu je i pitanje na koje je možda i nemoguće dati pravi odgovor: zašto u svakom visokobudžetnom filmu jednu od uloga mora da igra neki reper?

Ovog puta na red da nam pokaže svoje glumačko umeće (u čijem svetlu Steven Seagal izgleda kao Lawrence Olivier) pripalo je Alvinu „Xzibit” Joineru, koji nakon svega prikazanog (hvala bogu, minutaža nije velika) brže-bolje treba da se vrati onome što najbolje zna – zatupljivanju omladine što svojim serijalom (Pimp My Ride), što svojom muzikom.

No, da je baš sve tako crno, i nije. Carter kao reditelj u nekoliko navrata pruža zanatski dobro građenje napetosti, hemija između Duchovnyja i Andersonove je i dalje prisutna, dok svi komplimenti idu na račun Billyja Connollyja, koji bi, da je ovo dvosatna epizoda, za portretisanje vidovitog popa pedofila u potrazi za iskupljenjem zasigurno bio nominovan za Emmy Award. Sve u svemu, dobismo vrlo malo od nečega što je polovinom 90-ih postavilo standarde odlične serije koje je neko vreme bili teško dostići.

Nakon svega viđenog, kao i kraha na blagajnama, ljudski je nadati se da je konačno stavljena tačka na mogućnost novih avantura dotičnog dua.

Ili da se poslužim podnaslovom: želim da verujem!