Šverc antikviteta

Mesto: Ostrvo Jarun, Zagreb
Vreme: 4-6. jul 2008.
Organizacija: Rokaj fest

Glavni deo programa ovogodišnjeg Rokaj festa odvijao se na dve bine: na većem, Coca Cola stejdžu, ispred kog se nalazila široka poljana, i manjem, Tele 2 stejdžu, čiji je prostor bio dodatno smanjen time što je prekriven šatorom. No, čini se da su se organizatori prevarili sa određivanjem ko gde treba da svira jer se često mogao videti prazan prostor ispred većeg stejdža, a prepun šator ispred manjeg.

Slogan festivala je glasio „isključi mozak“, što se može shvatiti i kao ironija u kontekstu nekih bendova koji su tamo nastupili.

Prvog dana festivala svirala je kultna art-punk skupina Wire. U ne naročito velikoj skupini ispred veće bine uočljivo je bilo prisustvo pankera sa čiroki frizurama, gologrudih metalaca i ljudi opijenih sponzorskom „žujom“.

Bend je nastupio predstavljanjem albuma Object 47 koji izlazi ovih dana. Ono što smo mogli da čujemo je ogroman monolitni talas kinetičke energije koji nas zasuo pre svega zahvaljujući efektima moduliranog zvuka dve gitare. Ako je nekada njih zvuk bio ispred svog vremena, danas je, u najgorem slučaju, bar i dalje svež.

Na vokalima se smenjuju Colin Newman, koji deluje pomalo smešno u odelu i sa naočarima koje mu spadaju dok svira, i Graham Lewis, basista zastrašujuće ozbiljnog izgleda. Brucea Gilberta na gitari zamenjuje Margaret Fiedler McGinnis iz benda Laika (koji smo imali priliku da vidimo pre par godina u Beogradu) sa svojim jazzmasterom.

Na žalost, Wire su svirali prilično malo stvari sa prva tri albuma, ali su zato dokazali da i danas imaju kredibilitet kao muzičari, što je i publika pozdravila, iako je možda i ožujsko doprinelo da veselje bude veće.

Drugog dana nastupili su Lemonheadsi. Ali pre toga smo ispratili nastup Damira Urbana (ex-Laufer) i njegovog benda. U pitanju je baladerski svi-ruke-gore pop koji dobro korespondira sa širim masama. Otud i najveća posećenost upravo tog koncerta na velikom stejdžu. Urban je zapravo veoma romantična figura koja sve pesme izvodi vrlo emotivno, tresući se i naprežući se kao da mu je to poslednje. Bend zvuči moderno mada ne i originalno i svirački je veoma kvalitetan. Između pesama, Urban animira publiku šalama, očigledno oduševljen prijemom.

Ako je iko na ovom festivalu svetski poznat celebrity onda je to frontmen i jedini stalni član američkih Lemonheadsa Evan Dando. Dani slave jesu možda prošli pre kojih 10 i više godina ali ima dosta publike koja ga pamti. Uostalom, reč je o bendu koji se najčešće vezivao sa imenima poput Dinosaur Jr, Pixies, Throwing Muses, Blake Babies... a Dando je dovoljno harizmatična figura i skandal majstor (barem je to bio). Sve to ipak nije dovoljno da se brojnost publike održi.

Već od uvodne Rockin' Stroll nižu se poznate pesme, melodične i poletne, precizno odsvirane uz Dandov karakteristični glas. Ako nas Wire nisu vratili u '77, Lemonheads su svakako učinili da se osećamo kao da je '93. Čak se i Dando od tada nije promenio: i dalje izgleda kao momak iz komšiluka, pomalo nezainteresovan, i gotovo stidljiv. Kada peva – žmuri, a lice mu je delimično prekriveno dugom kosom.

Da li zaista uživa ili je došao na posao? Da li je umoran? Sudeći po zvuku, sve je u najboljem redu. To je i dalje isti onaj glas koji od svake pesme, svoje ili tuđe, može da napravi hit.

Dakle, ono što smo dobili je greatest hits lišen za koju pesmu, sve to upakovano u kompaktni set kraći od sat vremena, uz jedan manji izlet u kom je Dando izveo tri pesme sam na gitari. Rizični deo, kada je Evan ostao bez podrške benda suočen sa masom je dobro prošao. Zapravo, kao da i nije važno ima li benda ili ne dok su tu glas i melodija.

Reakcija publike je bila pozitivna, a bubnjar je uspeo da se potrudi i kaže „hvala“, na hrvatskom, kad već Dando nije smogao snage. Vratili su se na jedan bis i odsvirali If I Could Talk I'd Tell You i otišli. Da su umesto toga svirali Robisnon svakako bi pokvarili utisak.

Potom je došlo vreme za nastup Partibrejkersa na šatorskom stejdžu, koji je oborio rekord po posećenosti. O nastupu Partibrejersa je teško reći nešto novo, od iskusnih veterana se uvek dobija manje više isto. Sirovo, ljuto, bitno drugačije od svega što smo čuli od početka festivala. I nema iznenađenja, osim naše spoznaje koliko je taj bend zapravo popularan i tamo. Jedan od retkih koji i dalje imaju verne fanove.

Treći dan donosi niz promena. Personalno, ostajemo bez zaposlenog dela dopisničkog tima. Na Jarun konačno stižemo po danu, u želji da čujemo These New Puritans, iako preslušan album Beat Pyramid nije posebno obećavao. Reference na Joy Division, Gang of Four i The Fall, sada već ustaljene za nove bendove, prečesto se olako daju, ali ne prestaju da budu značajan faktor.

Tokom nastupa u kom su dokazali da ozbiljno shvataju to što rade, nekad čak i preozbiljno, momci su uspeli da šarmiraju publiku i otope hladna srca koja su se možda unapred nameračila da ih otpišu kao samo još jedan u nizu novih indie sastava.

Treći dan je manje posećen, ali je zbog koherentnijeg programa i izostajanja većih hrvatskih bendova, publika bila više profilisana. Kao i Lemonheads i Wire, The Fall posmatra manje ljudi nego Partibrejkerse ili Damira Urbana. Većina nestrpljivo čekala trenutak kada će se Mark E. Smith popeti na binu.

On to odlaže; izlazi najpre ostatak benda i svira Is This New sa novog albuma. A onda počinje show! Čovek koji je esencija Falla se šeta po stejdžu, agresivno žvaće žvaku, nasumice bira mikrofone, raspoređuje ih po okolini, baca stalke, rasklapa bubnjeve. Umesto svojevrsnog opšteg mesta sa članovima benda koji se na kraju koncerta okupljaju oko bubnjeva i zajedno sviraju (što smo mogli da vidimo na nedavnom nastupu Franz Ferdinanda na Tuborg Green Festu ali i na Rokaju, kod Wire i These New Puritans), Mark E. Smith to radi sam, sa mikrofonom, ili čime god, pa i odlomi činele kao Vesna Trivalić retrovizor i baci ih.

Smith zaista kreira „fall sound“, ne samo u istoimenoj pesmi koju se našla i na zagrebačkoj setlisti. Nije reč samo o tome da je on jedini stalni član; da je hiljadu muzičara prošlo, otišlo ili bilo oterano iz benda. On određuje da li će se i kako čuti instrumenti – najpre pojačava jednog pa drugog muzičara, pa ih kasnije totalno isključi. Oni se dobro drže, iako je gitarista par puta izgledao kao da će da se rasplače od besa.

Prema supruzi - klavijaturistkinji je unekoliko blaži, ali mu i njen Korg stoji na raspolaganju ako odluči da odsvira ponešto. Smith možda izgleda nezainteresovano, ali ne prema tome šta će se odašiljati sa bine, već prema tome kakva će biti reakcija publike. Radeći sve to, on vešto čuva liniju koncerta.

Pevajući u sve mikrofone, katkad i u dva, sa samo jednim „bla-bla“ izletom, Smith nam nudi prikaz novog Falla skoro isključivo kroz pesme sa poslednja dva albuma. Uvid u setliste iz 2008. godine je mogao da pripremi one koji su došli, ali je kao i u slučaju Wirea (ali ne i Lemonheadsa), verovatno bilo mnogo onih koji su se posle koncerta žalili kako nisu čuli 20-ak pesama koje vole.

Ali, zaista, is this new? Naslovi govore da to pitanje opseda i Marka E. Smitha (ili ga, pak, novinari dave) - The Real New Fall, Fall Sound, pa i najnovije remek delo 50 Year Old Man... Kao i kod Wirea, novi albumi nas uveravaju da je dovoljno novo i dovoljno staro.

Nakon Smitha je pred daleko više ljudi nastupio još jedan ekscentrični pesnik, Rambo Amadeus SMC. Sviračkim i idejnim improvizacijama, podučio nas je koječemu, podsetio na koješta, tu i tamo zamislio, ali i dovoljno puta nasmejao dovoljno puta.

Dok smo čekali Godfathers da nam daju ljubav, na Otok hrvatske mladeži i srpsku omladinu na njemu sručio se pljusak. Kako pogled u nebo nije davao pouzdane informacije o vremenu prestanka kiše, kako mu se kraj nije nazirao, ipak smo se zaputili ka kopnu.

Ako zanemarimo kišu, svako iz publike je verovatno dobio ono po šta je došao. Naročito fanovi hedlajnera. A neki su dobili čak i priliku da sviraju, jer je osim dva velika, postojao i treći stejdž na kome je svako ko se prijavi na licu mesta mogao da zasvira!