Not Music

Stereolab su tokom skoro dve decenije rada uvek znali kako da naprave zanimljiv album - od kraut rokom insipirisanih početaka, preko priliva popa u zvuk benda, poigravanja sa avangardom i džezom, tako da je finalni rezultat uvek bio na nivou. Taj nivo je, doduše, umeo da varira, ali u karijeri benda nije bilo albuma za koji bi se moglo reći da je nedvosmisleno loš.

Međutim, nakon dve decenije rada, zvuk Stereolaba zvuči daleko manje sveže i novo nego ranije. Osim toga, kao da je i moć benda da na svakom narednom albumu uvede neku inovaciju sada zatajila. Stereolab je već duže vreme zaglavljen u pop zvuku sa futurističkom aurom. Psihodelični instrumentalni izleti, kinetički ritmovi, repeticija, analogni sintisajzeri - sve je opet tu, ali je istovremeno i odavno poznato. Prepoznatljiv muzički stil koji je ovaj bend razvio vremenom je prerastao u zamku koju su sami sebi napravili.

Otuda je Not Music, kao album, dostojan oproštaj od Stereolaba. U smislu da ovo izdanje ne donosi razočaranje, jer ono što čujemo na njemu jesu Stereolab kakve inače znamo, ali ne nudi ni neki progres u zvuku. Ko je adekvatno pripremljen, može da očekuje 56 minuta čudesnih melodija, sanjivih vokala, kraut roka koji prelazi u pop i obrnuto, osećaja neodređene nostalgije koja se odnosi podjednako na prošlost kao i na neku imaginarnu budućnost.

Ono što može da zasmeta je monolitnost koja u spoju sa dužinom albuma može da proizvede zasićenje kod slušaoca. Kao i još neki albumi Stereolaba, i ovde dolazi do gubitka pregleda celine usled preteranog fokusiranja na pojedinačne pesme. Uprkos tome što je skoro svaka pesma dobro zanatski urađena,  slušalac je u iskušenju da album pusti kao pozadinsku muziku. Možda je potreba da se izbaci sve snimljeno presudila, pa se stiče utisak da ovo nije regularni album, već pozdrav od benda koji nećemo čuti ponovo u skorije vreme.

Od višeminutnih instrumentala, u najboljoj tradiciji benda, ovde zatičemo dva. Prvi je odmah na početku albuma - retro futuristička Silver Sands, koja je u stvari remiks verzija pesme sa prethodnog albuma. U deset minuta muzičke vožnje zatičemo veran rimejk susreta kraut rocka i elektronike, onako kako samo Sterelab umeju da dočaraju. Druga je takođe remiks, dronovska Neon Beanbag, koji je uradio Atlas Sound.

Sve ostale pesme se drže granice od oko tri minuta i više pokazuju pop stranu benda. Zvuk 60-ih i dalje je prisutan kako u stilu tako i u samoj produkciji, sa sve čudnim obrtima i neočekivanim prelazima. Kao recimo, u pesmi So is Carboard Clouds, kada iz odmerenog popa naglo skrenu u duvačima nošen ekstatički instrumental. Everybody’s Weird Except Me, Two Finger Symphony, Laseblast... predstavljaju perfektno iščašene pop pesme. Poletni, čudni, nostalgični, oni koji se poput dece poigravaju sa aranžmanima pesama, sve ono po čemu smo ih znali i ranije i dalje je prisutno.

Naposletku, Not Music čini oproštaj od Stereolaba lakšim. Sa jedne strane nam ukazuje da bend i dalje dobro vlada onim po čemu je poznat, dok sa druge strane priznaje da i dalje nema šta novo da doda. I tako neka ostane u lepom sećeanju do daljeg.