Chemical Chords

Stereolab je definitivno grupa koja se sporo i malo menja, ali uticaj koji su izvršili na muziku tokom 90-ih godina, nedostatak izrazito slabog izdanja, i broj obožavalaca koji fanatično prate njihov rad već preko 15 godina dovoljni su da se retko ko sme usuditi da statičnost benda proglasi i njihovim nedostatkom.

Međutim, oni se jesu menjali a promena se na poslednjih nekoliko albuma najviše videla u laganom napuštanju eksperimentalnijih aspekata i sve većem prisustvu pop momenata.

I tako, dok se njihova sestrinska grupa Broadcast više okrenula minimalnoj elektronici, deo mladih indie naraštaja je Stereolab počeo da doživljava kao laganu, pozadinsku muziku. Međutim ona to nikada, pa ni sad, nije bila za one koji su želeli da joj posvete više pažnje - pogotovo Emperor Tomato Ketchup i Dots and Loops su ostali upamćeni kao albumi u kojima se svakim novim slušanjem otkrivao još po koji zvučni sloj vredan pažnje.

Na prvo slušanje, Chemical Chords je još jedan „isti“ album Stereolaba, što znači i još jedan nepogrešivo stereolabovski album. Melodični ali ravni vokali i dalje se katkad tretiraju kao instrument, a katkad jasno isporučuju radikalne poruke (na francuskom ili engleskom jeziku). Zvuk klavijature stvoren pre više decenija kombinuje se sa živim instrumentima, pogotovo gudačima i limenim duvačima. Doduše ovog puta u ritmovima preovlađuje motown, ali i kraut je ipak još uvek prisutan.

Chemical Chords sadrži 14 za stereolabovske standarde prilično kratkih pesama, ali su one toliko prepune sadržaja da se prepletene melodije prosto prelivaju izvan trominutnih kaveza u koje su smeštene – što garantuje da ovo izdanje teško može zamirisati na dosadu.

Uglavnom su nosioci svih tih melodija ovog puta posebno naglašeni akustični instrumenti, pa tako čak i One Finger Symphony i Pop Molecule [Molecular Pop 1] - koje su najbliže elektronskom zvuku - obiluju duvačkim deonicama. Prva od njih je mračna i pomalo zlokobna kompozicija kojoj punu snagu i značenje daje tek šepavo-tromi vokal nadvijen nad njom, dok je Pop Molecule instrumental prepun energije i težine, ispresecan izvrnutim semplovima, a popunjen analognim brundanjem i žestokim živim bubnjevima.

Sa količinom zvuka se ponegde otišlo predaleko, i nekim pesmama bi malo ogoljeniji aranžmani pristajali mnogo bolje. To je recimo slučaj sa naslovnom numerom, u kojoj gudači maltene neprijatno dominiraju u delovima pesme. Ipak, to je pre izuzetak, i „bogati“ zvukovi su uglavnom iskorišćeni u pravoj meri.

Dobar primer su karakteristična vokalna višeglasja, koja su tokom godina postala jedan od zaštitnih znakova Stereolaba i koja su i dalje veoma upečatljiva, ali neizostavno izazivaju bolno sećanje na bivšu članicu grupe (Mary Hansen, koja je 2002. izgubila život u saobraćajnoj nesreći).

Neon Beanbag (Live at Synch 15. 06. 2008)

I pored svog tog fila, pesme su i dalje većim delom lagane u svojoj veselosti, i u toj igrivosti prednjači Daisy Click Clack, čija prigušena klavirska deonica i entuzijastični ritmovi ostavljaju neodoljiv utisak kakvog recikliranog hita iz 50-ih godina prošlog veka. Ipak, kao da se oseća da je Stereolab ovog puta retrofuturizam zamenio za čisti retro.

Krajnji rezultat nije loš, ali koncepcijski svakako predstavlja koraz unazad, i to ovaj album čini manje značajnim, ali ne i manje zabavnim, a pogotovo ne manje pristupačnim.

Chemical Chords može poslužiti kao odličan uvod u Stereolab za one koji sa njihovim radom još nisu upoznati.

Audio:

• Three Women