Vožnja na talasima buke

Mesto: Klub Doma omladine Beograda
Vreme: Sreda, 20. april 2011.  

No Age je jedno od imena alternativne muzičke scene koje je u usponu. Izrasli sa scene losanđeleskog kluba The Smell, sa imenima poput Mika Miko, Abe Vigoda i drugima, zastupnici all-ages pokreta, snimili su tri albuma od kojih je svaki redom privlačio pažnju kako kritike tako i drugih muzičara poput Liars, Radiohead ili Deerhunter. Teško je sabrati u jedan pasus sve što jeste ovaj bend, ali neka ovo bude dovoljno za početak.

Retke su prilike da bend sa takvim statusom svrati kod nas pre nego što prestari i izgubi inicijalni žar. Zbog toga, turneja benda koja je uključivala Beograd i druge glavne gradove na Balkanu predstavlja pozitivno iznenađenje.

Sa zakašnjenjem od sat vremena koje je bilo dovoljno da svi stignu i završe svoju poslednju cigaretu pred ulazak u nepušačku zonu Doma omladine, No Age izlaze na binu. Već samo glasno odobravanje publike pokazuje da je publika već dobrim delom upoznata sa muzikom benda. Bubnjar i pevač benda Dean Allen Spunt zauzima središnje mesto u sredini stejdža i nameće se pojavom. Gitarista Randy Rendall će zauzeti mesto desno od njega, po malo sakriven od reflektora i povučen, za vreme svirke mlati kosom koja mu pada preko lica prekrivajući ga. Sa leve strane se nalazio pridruženi pomoćni član koji je bio zadužen isključivo za puštanje semplova, oniži latino sa brčićima, delovao je kao da je izašao iz nekog filma.

Oni koji su očekivali manje više gitarski pop sa malo glasnijim gitarama i primesom elektronskog zvuka, što je zvuk benda na njihovim skorijim izdanjima, pogrešili su. Naime, za razliku od upeglanih izdanja benda živi nastup pokazuje bend u svoj sirovosti i energičnosti kakvu su imali i na početku karijere. Melodije su i dalje tu ali dobijaju drugačiji ton u agresiji izvođenja. U osnovi, No Age su i dalje pank bend, njihove pesme nemaju ni mnogo različitih akorda, niti naročitu kompleksnost, ali upravo iz tog „manje je više“ principa izvlače najviše što mogu.

Elektronski semplovi i čudni zvuci gitare zvuke čine neobičnim i psihodeličnim. Pauze između pesama obično popunjavaju njihovim zvucima, tako da se stvara utisak kao da se preleće iz pesme uz pesmu bez pauze.

Retko viđena na koncertima, događala se i dobra stara šutka, doduše bez šutiranja već samo uz gurkanje i bacanje okolo, ali je bilo i učestalog crowd surfinga. Sasvim na mestu uz mladalačko poletni zvuk benda. Po stilu oblačenja i ponašanja, kao i izvesnu prosečno mlađu dob publike, ovo je pretpostavljam veoma ličilo na koncerte No Age kakve imaju i kod kuće.

Obzirom na tempo kojim su krenuli, brzo i neumorno, bend je pri sredini malo spustio loptu, najavivši to prethodno, što je delovalo gotovo kao izvinjavanje. Nedostajali su ti dugi noise instrumentali kakvi su česti na njihovim albumima, ali pitanje je kako bi se to uklopilo u dinamiku koncerta. Bilo je dovoljno tih nekoliko sporijih, tiših pesama za predah da bi se koncert vratio početnom tempu.

Nakon nešto više od sat vremena, bogatih sadržajem i energijom, treći čovek benda napušta semplere i odlazi sa bine ostavivši gitaristu i bubnjara da nastave sami dalje. Svedeni na duo zvuče još prljavije i energičnije. Nakon još jedne pesme delovalo je da će otići sa stejdža, međutim, publika je očigledno htela još, tako da su morali da urade bis bez povlačenja sa bine.

Postajući sve više neposredni, počeli su da komuniciraju sa publikom, dajući joj mikrofon, pa su tako i izveli i neke obrade kojim su se No Age osvrnuli na nasleđe sopstvene scene i tradicije iz koje potiču. Green Eyes od Husker Du i Six Pack od Black Flag predstavljale su prijatno iznenađenje i dodatno su pokazale da je bend ukorenjem u američkoj alternativnoj muzičkoj sceni osamdesetih.

Za kraj se može reći samo da je ovo bio jedan od najboljih koncerata u skorije vreme i da ostaje da se nadamo će se njime Beograd naći na mapi drugih sličnih bendova. No Age bi svakako mogli kolegama iz drugih bendova da kažu koju lepu reč o beogradskom koncertu.