(XL)
Treba biti pošten – King of Limbs nema genijalnih autorskih istupa kojih je bilo u izobilju na In Rainbows i on po svoj prilici neće ući u panteon njihovih najboljih izdanja. On pre svega hvata bend u trenutku potrage za novim horizontima, novim jezikom kojim bi se dalo iskazati bilo šta relevantno
Radiohead je jedini bend koji je uspeo da izgradi autentičnu poetiku na fenomenu koji je zahvatio Zapad u drugoj polovini 20. veka, a koji je svojevremeno Bodrijar opisao kao „emancipaciju“ znaka – njegovo odvajanje od balasta referentnosti u odnosu na „stvarnost“ i stupanje u slobodnu igru „opšte zamenljivosti, kombinatorike i simulacije“.
Ovde, ipak, ne treba preterivati sa filozofijom. Modernost koja se čuje u svakom taktu i izgovorenoj reči u muzici britanskog sastava ne ogleda se tek u pukom pretakanju nečijih ideja ili duha vremena u muziku. Gustom mrežom motiva združenih putem paradoksa kao i grotesknih spojeva koje više i ne primećujemo u svakodnevnom životu a koje nam vraća Thom Yorke (npr. „This machine will not comunicate“), Radiohead obuhvata sva bitna stanja savremenog čoveka, odnosno onoga što je od njega danas još ostalo (poslušati Just, How to Disappear Completely i dr.). Stoga se o njihovim albumima i pesmama već poodavno (od vremena The Bends, odnosno od 1995) ne može govoriti s obzirom na tekuću muzičku produkciju, naročito ukoliko o njoj želimo da zadržimo iole pristojno mišljenje (u tom smislu i kritičarski sud može biti izrečen samo s obzirom na dosadašnju diskografiju benda).
Takođe, od velikog značaja za razumevanje poetike benda je njegova spremnost na ponovno preosmišljavanje izraza u trenutku kada bi igranje na sigurnu kartu „upalilo“ (pogledati pod Coldplay). Tako smo stigli do King of Limbs, koji ima zaokruženi izraz, i sa kojim bend, nakon što je na In Rainbows do vrhunca doveo intimnu liniju svog izraza, odlučio da pokuša još više da ogoli Kid A (2000) i Amnesiac (2001) nasleđe i tako pronađe nove teritorije.
Na njemu, dakle, prevlast imaju „raštimovani“ warpovski detalji. Pesme su prepune šumova, ehoa i minimalnih klavijatura (Bloom, Lotus Flower) koji vrebaju slušaoca iz pozadine. Atmosfera je i dalje prepoznatljiva – ritmovi imaju dijabolički prizvuk dečijih igračaka (Little by Little), klavir sviraju aveti (Codex), a jedinu „životnost“ pesmi Give Up the Ghost daju udarci ruke u gitaru. Radiohead, međutim, uvek imaju i još jedan adut više, a u ovom slučaju je to najdirektniji istup na plesnu teritoriju u karijeri, u Morning mr. Magpie.
Umesto usredsređenosti na pesmu u konvencionalnom značenju te reči (na King of Limbs nećete naći ništa nalik refrenu ili srednjem delu), ovoga puta nam je ponuđena „zvučna slika“ u trajanju od oko 40 minuta koja reprezentuje nešto nalik „postapokaliptičnom obredu“. U tom događaju ili događanju (pošto slušalac često ima osećaj da pesma nastaje u trenutku beleženja) nema distorzije, gitare su duboko naštimovane, a glas Thoma Yorkea ima šamanska svojstva.
Treba biti pošten – King of Limbs nema genijalnih autorskih istupa kojih je bilo u izobilju na In Rainbows, i on po svoj prilici neće ući u panteon njihovih najboljih izdanja. On pre svega hvata bend u trenutku potrage za novim horizontima, novim jezikom kojim bi se dalo iskazati bilo šta relevantno (ali svakako ne na način na koji bi to Liam Gallagher želeo). U jednoj bitnoj stvari, on je već ostvario veliki dobitak za bend – ustoličio ga je kao neprikosnovenog u domenu najplesnije lude muzike namenjene unutrašnjim emigrantima.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari