Jednom sam izgubila druga u praznom hotelskom foajeu. Na Exitu sam imala procentualno najviše ponuda za brak po danu. Jednog sunčanog poslepodneva sam se šetala tvrđavom u nekoj ogromnoj beloj haljini. Petogodišnja devojčica me je povukla za suknju i pitala: “Izvini, je l’ si ti princeza?”
Exit je najbolji festival na svetu! Ne verujete?
Dakle, od početka!
Bila jednom jedna zemlja, na brdovitom i čudnovatom Balkanu. Njom je upravljao jedan zli vladar i zbog toga iz zemlje niko nije mogao da izađe. Retki su i ulazili. Dobre, stare, bezbrižne prošlosti sećali su se samo stariji. Na ovom, tuđem mitu, nade o sutrašnjici gradili su mladi koji su sanjali svetliju budućnost.
Jednog dana okupila se grupa mladih Entuzijasta i Entuzijastica sa istim snom. Pobunili su se protiv zlog vladara i slavili njemu u inat. Sto dana i sto noći okupljali su se pored reke, pevali, igrali, smejali se. Sve s namerom da izlude zlikovca i nateraju ga da ode do đavola. Cela zemlja pod velom mračnih sila shvatila je da se zlikovac može oterati samo dobrotom, te su mu se svi u isto vreme nasmejali u lice, a on je poražen otišao. Entuzijasti i Entuzijastice su odlučili da jednom godišnje slave svoju veliku pobedu.
S reke su prešli na magičnu tvrđavu i poželeli da svakog leta njihova sreća bude toliko gromoglasna da je ceo svet čuje. Obični ljudi, naviknuti na mrak, ne sećajući se šta to beše spoljni svet, podsmevali su im se.
Ipak, Entuzijasti i Entuzijastice nastavili su da igraju oko vatre, i nakon nekoliko godina teškog rada, suza, krvi i znoja – njihov san se ostvario! Putnici veseljaci dolazili su iz celog sveta na magičnu tvrđavu da jednom godišnje osete čaroliju, a Entuzijastima se više niko nije rugao. Njihov glas odzvanjao je daleko iznad Balkana i svih balkanskih brda.
The end. Konec.
Kada me je urednik pozvao da pišem o Exitu kako ga se sećam i svojim iskustvima za koje mislim da bi mogle da zainteresuju publiku, eh, pa zabolela me je glava. I stomak. Tradicionalna reakcija na pomisao o sabiranju vremena i uspomena koje su same po sebi jedva-izdržljivo-intenzivne. Exit mi je postao kao neka vrsta neizbežnog partnera. Ne možemo jedno bez drugog, a ni obrnuto. Ali, tako je to kad je cela stvar veća od bilo čijeg individualnog života. Da se vratimo na suštinu – pomislila sam kako bi jedino pošteno bilo napisati jednu finu bajku.
Jer, Exit je priča o tome kako nemoguće postaje moguće i kako ljubav, iskrenost i posvećenost uvek pobeđuju. Exit je bajka koja mi je promenila život. U narednim pasusima probaću da izvučem blic-scene iz arhive sećanja koju brižno gajim.
Moj prvi Exit bio je Exit 01. Radila sam u muzičkoj redakciji televizije Studio B i našla se u totalnom šoku kad sam čula za vest o pravom festivalu. Iz tog šoka proistekla je ambicija da se snimi sve, apsolutno sve što se na festivalu dešavalo. Uključujući i intervjue sa svim izvođačima. Vratili smo se u Beograd sa više od 100 snimljenih razgovora.
Ipak, jedan je falio. Roni Size je tada dočekan kao najveća zvezda festivala i, naravno, odbio je novinare. Da li treba pominjati da sam iskreno verovala da ću telepatskim moćima uspeti da nagovorim pomenutog gospodina da mi da intervju? Netremice sam ga fiksirala pogledom dok je bio na bini, toliko intenzivno da me je čovek po silasku s nje pitao: “A, šta ti hoćeš?” Tako sam stekla svoje prvo celebrity poznanstvo, a trač se proneo i razneo, pa i danas mnogi misle da smo Size i ja bili romantično bliski. Čaršijska posla.
Horace Andy je došao na Exit 2002. godine bolestan. Desna noga mu se raspadala i nije mogao da govori od bolova. Čuvala sam ga i žalila se kako mu je menadžerka tiranin koji ga tera da takav ide na binu. Ispostavilo se da je matori i te kako vitalan, ali samo na bini. Kad ne peva, sve ga boli.
Jedan od neponovljivo čarobnih momenata koji je proneo dobar glas o našem malom kulturnom incidentu zvanom Exit dogodio se 2002. godine. Tada je prvi put postavljena gigantska DJ bina, na kojoj je, između ostalih, nastupao Darren Emerson. Situacija je sledeća: “magic hour”, počelo je da sviće, nebo se razliva u svim bojama, 15.000 ljudi vrišti i skače, DJ pušta French Kiss, numera se razvija i razvija i gradi i raste, istovremeno počinje da pada kiša i sa zvukom bas-bubnja počinje pljusak, a svi prisutni gube razum od sreće. Naježila sam se.
Publika Exita često nije svesna koliko se nemogućih stvari dešava na toj Petrovaradinskoj tvrđavi. I neponovljivih iskustava. I koliko je dragocen taj naš festival. Ali, to je neka druga priča.
Moloko su svirali na Exitu 2003. godine. Te godine izdali su najuspešniji i najbolji album u svojoj karijeri koji je bio pun srceparajućih pesama. Remek-delo pop muzike. Tokom snimanja albuma dotadašnji par Roisin Murphy i Mark Brydon nisu razgovarali i bili su u poodmaklom raskidu. U takvim okolnostima morali su na turneju. Na Exitu, Roisin je proslavila 30. rođendan, Mark s njom nije razgovarao, a ona je preko slavljeničke torte vrištala: “I want to have a baby!” Ljubavna tragedija se osećala u njihovom društvu. Svejedno, koncert je bio spektakularan, i svi članovi benda su ostali na reggae bini, gde su oko osam ujutro bežali od menadžera koji ih je jurio oko balvana. Exit im je bio baš super. Ipak, Moloko – nikad više! Turneja se završila mesec dana nakon toga, pa tako i postojanje benda.
Godine 2004. već uveliko radim za festival. Svi smo se radovali uz Massive Attack; upoznala sam Nenneh Cherry, koja tvrdi da nije nikakva zvezda jer joj je neseser sa šminkom neuredan. Peaches je bila super srećna, jer je niko nije gađao paradajzom dok je pevala. Jedan ogromni crni čovek, basista grupe Brand New Heavies, jurio me je po celoj tvrđavi i ubeđivao da krenem s njim kući u Englesku. Ostao je i dan kasnije, a onda i još jedan dan, sve vreme mi je bio za petama. Ipak sam ostala ovde. Howie B je tokom intervjua pao u neku prašinu, pa smo tako nastavili da pričamo. Onda je pokušao da mi otme mikrofon, a kamermanu kameru. Ludnica!
Naredne godine White Stripes su se dokazali kao najuobraženije zvezde Exita. Ian Brown me je pitao da mu pevam na sledećem albumu. Sve vreme je padala kiša, što sam u jednom trenutku shvatila kao srećnu okolnost. Garbage nisu mogli da izađu na binu usred oluje, pa sam iskoristila šansu da razgovaram sa Butch Vigom, koji je od Nirvane napravio Nirvanu. Jedva smo ih nagovorili da izađu na binu, jer je sve bilo mokro i mogla je da ih ubije struja. Koncert je bio super. Publika je bila zahvalna. Pevačica je imala emotivni napad.
Exit 06 je moj omiljeni Exit. Tada smo izgradili pravi TV studio iza glavne bine i intervjuisali ljude kojima je bilo toliko lepo da su ostajali i nakon završenog snimanja. Neil Tennant (Pet Shop Boys) se uplašio naših tapeta. Bio mu je i rođendan. Ispostavilo se da je pevačica Scissor Sisters odrasla pevajući u pravoslavnoj crkvi u Njujorku, pa tako zna pokoju reč na srpskom. M.A.N.D.Y. su nam sve ispričali o svom problematičnom detinjstvu i roditeljskim svađama. Franz Ferdinand su u našem studiju upoznali Suzanne Vegu i zamolili nas da ih opet pozovemo u Srbiju. Peter Hook (New Order) je u beskrajno šarmantnom izlaganju pljucnuo po svim svojim kolegama. Billy Idol je imao najbolji koncert te godine. S najboljom drugaricom sam vrištala.
Prošle godine sam na Exitu upoznala Beastie Boys (vrisak!). Ispostavilo se da su na ivici razuma. Penjali su se na scenografiju i umalo se nisu potukli tokom intervjua. Lauryn Hill nije htela da izađe iz garderobe bez crvenog tepiha koji vodi do bine. Basement Jaxx je u našem studiju udarila struja. Malo nas je bilo sramota, ali dešava se. Sa Richiejem Hawtinom je bilo nemoguće pričati su jer njegovi fanovi najglasniji.
Na Exitu sam se prvi put u životu popela na drvo i tamo ostala celo jedno prepodne. Jednom sam izgubila druga u praznom hotelskom foajeu. Na Exitu sam imala procentualno najviše ponuda za brak po danu. Jednog sunčanog poslepodneva sam se šetala tvrđavom u nekoj ogromnoj beloj haljini. Petogodišnja devojčica me je povukla za suknju i pitala: “Izvini, je l’ si ti princeza?” Njena majka je odgovorila: “Pa, ona je princeza od Exita, zar nisi videla na televiziji?!”
Exit je bajka koju svi vole da čuju.
(Ovaj tekst je deo specijalnog izdanja "Popboksa" i mesečnika "Status" posvećenog Exitu '08, koje će se na kioscima naći 1. jula)
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari