O vampirima i invalidima

Tokom prve polovine festivala Cinema City švedska horor-drama Pusti pravog unutra (Låt den rätte komma in) nametnula se kao najprijatnije iznenađenje. Reč je o toploj, nepretenciozno sentimentalnoj priči iz teen podžanra "odrastanje i prva ljubav", sa twistom u tome što se glavni junak, dečak Oskar, zaljubljuje u vampiricu "zamrznutu" u telu 12-godišnje devojčice. Suptilnom glumom i odmerenom režijom ovaj horor prevazilazi sve žanrovske fijoke i urezuje se u dušu gledaoca naprosto kao – izvanredan film! Žiri srpskog ogranka FIPRESCI-ja nagradio ga je kao najboljeg na festivalu.

Za to vreme latino-selekcija je nastavila s razočaranjima: Noćni bufalo (El Buffalo de la Noche) pokazao se kao "artistička" egzibicija u kojoj napornim skokovima kroz vremenske tokove, kao i repetitivnim, emotivno praznim erotskim scenama pokušava da se stvori utisak veće dubine nego što likovi i priča zaista pružaju. Film nije potpuno nezanimljiv, pre svega zbog onoga što je mogao da bude, ali nije umeo.

Još gora je Godina nokta (Año uña), u kojoj sin Alfonsa Cuarona pokazuje da od oca nije nasledio umeće da se izražava kroz potentne slike. Umesto filma, ovde imamo 90-ak minuta freeze frameova ili, srpski rečeno, beskrajni slajd-šou letovanja i romanse između 20-godišnje Amerikanke i 14-godišnjeg Meksikanca. Cuaron pozajmljuje pripovedni postupak od genijalnog Chrisa Markera (La Jetee), ali ono što je funkcionisalo u polučasovnom eksperimentalnom filmu, baš nikako ne uspeva da zaživi u dugometražnoj orgiji banalnih slika praćenih neprekidnim trivijalnim nagvaždanjima dvoje naratora.

PVC-1 je, baš kao i Godina nokta, promašen još na nivou koncepta. To je jednodimenzionalna rekonstrukcija čudnog ali istinitog događaja kad je grupa kriminalaca jednoj ženi oko vrata okačila tempiranu bombu tražeći otkup. Njena porodica se okrenula državnim "ekspertima" za bombe, koji su ženu uspešno digli u vazduh. Namerno spojlujem završetak, jer film nije vredan gledanja. Pornografski eksplicitan u prikazu furioznog nasilja i suza koje liju članovi familije, PVC-1 je smešten između kvazidokumentarca (sa rastrčanom kamerom iz ruke) i najpatetičnije južnoameričke sapunice. Pri tome nam ne kazuje baš ništa ni o toj ženi, ni o njenoj porodici, ni o "teroristima", ni o sistemu čiji su deo.

Mini-omaž Lee Chang-Dongu bio je sačinjen od četiri filma, ali prva dva su mi ubila volju da to ispratim do kraja. Pokazalo se da je g. Lee korejska verzija bosanskog reditelja, opterećenog socijalnom tematikom, invalidima, sitnim kriminalcima, izgubljenim dušama itd., a sve to u čorbi začinjenoj patetikom, urlanjem, suzama u krupnom planu, neutaženim žalom za mlados' i drugim samosažaljivim dertovima.

Dok je Zelena ribica (Chorok mulkogi) zaboravljiva storija o čoveku koji se nevoljno hvata u kolo sitnih gangstera, Pepermint bombone (Bakha Satang) imaju izvanredan početak i kraj, ali je problem što su oni međusobno previše udaljeni. Od tolikih nadahnutih južnokorejskih reditelja poslednjih godina (Kim Ki-Duk, Park Chan-Wook, Bong Joon-Ho), šteta je da je selektorka Duda Lakić našla za shodno da omaž (i spec. nagradu festivala) dodeli baš ovom autoru.

Leejev srpski sabrat Stefan Arsenijević jedini je imao premijeru u nacionalnoj selekciji, sa filmom Ljubav i drugi zločini. To je nategnuta radio-drama u kojoj se sve kazuje kroz dijalog a skoro ništa kroz sliku i druge elemente filmskog jezika. Svi simboli se pneumatskim čekićem nabijaju u glavu gledaoca, a u tom smislu „najekscesivnija“ je (zlo)upotreba španske pesme Besame mucho, koja se u filmu čuje bar deset puta!

"Gluma" Vuka Kostića je standardno užasna, a s takvim sparing-partnerom ni Anica ne može da bude Dobra: hemije između njih nema ni za lek. Priča je to o kriminalcu zlatnog srca (Kostić) koji bi da pobegne iz sumorno sivog Novog Beograda zajedno s kriminalskom kurvom zlatnog srca (Dobra), pri čemu se ispostavlja da je i krimi-bos od koga beže (Feđa Stojanović) zapravo – zlatnog srca!

Ukratko: tugaljiva i neuverljiva slika Beograda, Srbije, kriminala, i uopšte toga kako ljudi funkcionišu. Zločini su dobili Ibisa za najbolji film među domaćima, ali, indikativno, nijednu drugu važnu nagradu (ni za Eurimages – udvornički scenario, ni za pešačku režiju).

Kada se podvuče crta, može se reći da se Cinema City pokazao kao festival nedefinisanog koncepta, s bizarnim oscilacijama između iransko-korejsko-srpskih smarača i žanrovsko-populističkih zabavljača. Na tom švedskom stolu izdvojili su se norveški film Umetnost negativnog mišljenja, solidno odabrani dečji, animirani, dokumentarni i horor filmovi, kao i već pomenuti švedski biser, ali selektor nije poslušao njegov naslov da pusti više pravog filma da uđe.

Da se razumemo, filmofili jesu imali prilike da vide nekolicinu zanimljivih i retkih naslova, i to je lepo: ali Cinema City tek treba da izgradi svoj identitet i da se od exitovski neobavezne revije filmova uozbilji do nivoa pravog festivala, s jačim gostima i pratećim programima.

Povezano: Sve nagrade S lica mesta (1): Seks i sinema grad Reloaded, Revolutions: Novi Sad – nova nada