Pom – pa-pom-pom – pom-pom!

Svejedno. Pom – pa-pom-pom – pom-pom. Zvuk tog voza je bio i ostao tajanstven. Za njega nije bila potrebna karta, već samo načuljene uši, otvoren um i srce i noge spremni da podrže kukove u njihanju u svim pravcima. A to je bila tek A strana singla. Kad se sedmoinčna čarobna igračka okrene na drugu stranu, ritam je glasio: Pam – paaaa – pa-pam. Svako ko se latio gitare odsvirao je ova tri Boova tona kao svoj prvi bluz.

Teško je naći singl (Bo Diddley/I'm a Man, 1955) koji tako svedeno obelodanjuje supstancu rokenrola – na jednoj strani ritam, na drugoj bluz.

Bo se često sam ili s pajtosima vraćao bluzu, ali ono čime je zadužio civilizaciju i kulturu biće prvenstveno ritam pom – pa-pom-pom – pom-pom, koga će u narednim decenijama usavršavati i razrađivati, uz nadimak koji će u raznim kombinacijama koristiti za naslove pesama. Preko njega, Diddley Daddy će pevati o curama, ljubavi, plesu.

Naravno, bilo je i ozbiljnijih komada, moralizatorskih, introspektivnih, angažovanih, ali ne vidim razlog da se ljubav i lepota življenja tretiraju kao nešto manje ozbiljno. Nije ga video ni veliki Bo. Kad su prvi put počele da kolaju apsurdne priče da je rokenrol mrtav, u praznini između prvog naleta i britanske invazije (1960 – 1963), gospodin Diddley se pojavio kao vrhunski instruktor plesne bonance na ploči Bo Diddley's Beach Party (1963).

Evo delića magije s ploče koja uz Live at Star Club Hamburg Jerry Lee Lewisa (1964) predstavlja krunski dokaz vitalnosti rokenrola i njegovih pionira.

Bo: How 'bout lets get together and have a little communion service? This is where everybody can clap your hands and stomp your feet. Yea!

Publika: Yeah...

Bo: I want everybody to keep up some noise. I want you to halloo I'm allright!

Publika: Mhm...wha?

Bo (iz sve snage): I'M ALLRIGHT!

Publika (složna i glasna): I'M ALLRIGHT!!!

Bo: I'm allright too.

Pojedinci iz publike i dalje viču: “I'm allright”.

Bo: Have mercy.

Nabrajanje svih velikih imena koja toliko toga duguju Bou bilo bi zanimljivo kao putovanje kroz kompletnu rok priču, počevši od doslovce svih značajnijih pojava šezdesetih do gotovo svih grupa pank ere, kada počinje stilska dezintegracija. Ipak, to nabrajanje bi potrajalo i odvuklo bi priču u pogrešnom smeru. Biflanje podataka je jedno, a pom – pa-pom-pom – pom-pom nešto sasvim drugo.

Vekovi ropstva nisu mogli da ukrote ritam džungle preko koga se mr. Bo majmunisao, kliberio i otvoreno cerekao u lice belom glupanu kome ni danas nije jasno zašto su njegova deca odjednom pohrlila tom šimpanzoidnom zabavljaču. Beli glupan je bio zahvalan Hitleru, koji je pogasio mnoga evropska svetla, poteravši tolike briljantne umove u njegovu, obećanu zemlju.

Beli glupan je vredno radio da bi mogao da plati sve te genije koji će od SAD napraviti najmoćniju silu u poznatoj istoriji Sunčevog sistema.

Međutim, nikako nije mogao da razume zašto se njegova krv oduševljava nekim tamo čokoladnim blesanom koji umesto četke za cipele drži gitaru kojom hipnotiše i navodi na blud njegovu decu. Daleko je on ostao od saznanja da su svetla života posle holokausta ljudskosti 1939–1945. palili i vredni umovi i pom – pa-pom-pom – pom-pom ritam, kao puls ponovo stvorenog života i nekih novih ljudi. To ostaje u svetskoj kulturnoj baštini kao jedan od najdragocenijih doprinosa Amerike u celoj njenoj istoriji.

Godine 1972. Bo nije imao previše razloga da bilo kome bilo šta dokazuje. Ipak, i Sly Stone i George Clinton i Marvin Gaye su i tada imali šta da čuju od njega sa albuma Where It All Began, koji je, bez napora uključujući ono najbolje od soula i fanka, demonstrirao odlučnost i smelost zbog kojih Diddley spada u red velikana bez kojih je svaka istorija 20. veka nepotpuna.

Mlađarija bi, da današnja muzička ponuda ne eliminiše radoznalost, takođe mogla da čuje šta je to Bad Trip kad o njemu govori mudrac koji sve zna o toj temi, ili kakav flow je potreban da bi se devojka nagovorila da se skine u Take It All Off. Skoro pa neshvatljivim naletom lucidnosti neko je u nekadašnjem PGP RTB-u, doduše 11 godina kasnije, odlučio da licencno objavi ovaj savršeni vinil, načinivši tako jedan od retkih kvalitativnih ispada u sistemu zasnovanom na pogrešnim izborima.

No, sve bi ovo trebalo da predstavlja nekrolog još jednom odlazećem kolosu iz pedesetih, gde bi se navodila imena koja su gore već spremna u odboru za doček, uz predviđanje između redova ko bi mogao biti sledeći. Uz uvažavanje činjenice da je smrt apsolutna i konačna, nemoguće je zaobići jedinstvenost ljudi kakav je Bo. Zato mi se čini da su nekrolozi u ovakvim prilikama nepotrebni.

Tajanstveni voz jezdi kroz večnost i dalje, i nijednom njegovom putniku nije potrebno naglašavati zašto bi bilo dobro da upamti mašinovođu sa šeširom i četvrtastom gitarom koji je upravo izašao iz njega.

Na to će ih, uostalom, zauvek podsećati veselo kloparanje ovog voza. Pom – pa-pom-pom – pom-pom!!! Bo Diddley-itis. I’ll give it to you baby. Watch me! I want everybody to clap your hands, c’mon y’all. (Svi tapšu.) You’re looking good! C’mon! Now I want everybody to repeat after me! HEEEeeeEEEeeY! Svi: HEEEEEEEEEEEEEEEEEEY!