Da li je cyber, pored toga što je učinio muziku/film/književnost/vizuelne umetnosti (…) dostupnijim, ujedno smanjio njihov značaj u našim životima? Da li je demokratija ubila umetnost? Zašto više nema generacijski važne pop kulture?
Nedavno sam jednoj po svemu natprosečnoj osobi rođenoj 80-ih godina – načitanoj, naslušanoj, filmski i vizuelno pismenoj – pokazao reklamu Volkswagena “The Beetles”. Nije sasvim razumela o čemu se tu radi. Naime, četiri “bube” koje prelaze pešački prelaz ispred studija Abbey Road u Londonu ne pale lampicu generaciji koja nije kupila LP ili disk na čijoj naslovnoj strani John, Paul, George i Ringo prelaze pešački prelaz u ulici Abbey Road. Ta generacija je ovaj album skinula s neta. Samim tim, ostala je uskraćena za neke važne komunikativne uloge njegovog veličanstva ODNZ – Omota Dugosvirajućeg Nosača Zvuka. Jedna od njih je ona kad se pojaviš na velikom odmoru sa tek kupljenim novim albumom omiljenog benda ispod miške.
Nisam nostalgičar – naprotiv, punim jedrima plovim kroz vreme sadašnje i koristim sve njegove blagodati koje mogu sebi da priuštim. Moja kolekcija vinila uopšte nije impresivna. Ali zato je dosije “My music” u mom laptopu aždaja sa bezbroj glava koje neprestano niču i proždiru nove i nove gigabajte. Kad sam formirao prve naslage svog muzičkog ukusa, dovoljno je bilo preslušati autorsku emisiju Slobe Konjovića Parada albuma na radiju Studio B jednom nedeljno, i na kvarno prelistati NME-jeve i Melody Makere koji su stizali u knjižaru Jugoslovenskog dramskog sa mesec dana kašnjenja, pa da znate u osnovnim crtama šta se najvažnije dešava u muzičkom svetu. Sada, nova muzika se sliva u moje uši sa svakojakih sajtova portala jutjubova P2P razmenjivača profila mesindžera imejlova fajer-vajera mobilnih telefona ajpoda uesbeova…
I nikad u životu nisam imao veće količine nove muzike u ušima, a nikad se nisam manje emotivno vezivao za to što čujem. Retko, sasvim retko, nešto zasluži ocenu jaču od zanimljivo-gotivno, i čast da bude pušteno više od dva puta u nekom od bezbroj puštača muzike koje koristim. Uskoro će mi i ključ od kola biti neka vrsta vokmena. Idealno mesto u tekstu da se napravim pametan i parafraziram Bodrijara: sve više informacija, sve manje smisla.
Jednom je svaki bend imao svoju priču. Na zvezdanom nebu bilo je onoliko zvezda i zvezdanih sistema koliko je čovek mogao da sagleda golim okom i memoriše, a zatim je iz toga trebalo izdvojiti ono što najviše odgovara vašoj ličnosti, preslušati albume, pročitati trivijalne detalje u ilustrovanoj štampi i – emotivno se vezati. Sada, u najboljem slučaju uspećete da preslušate veći deo svoje mp3 kolekcije makar jedanput, ili barem na preskok. Malo ćete ukačiti kakva je čija estetika, pokušati da razumete šta to kažu u refrenu, i svrstati to uz srodne “velike” bendove iz prošlosti, po žanru ili senzibilitetu.
Šta se to zaboga dogodilo u poslednjih desetak godina? Gde je “velika”, generacijski važna pop kultura nove generacije? Jesam li ja gluv i slep, pa je ne vidim i ne čujem, ili je ipak nema? Koja je to pesma “God Save the Queen” novog naraštaja? Koji to crtani film je Duško Dugouško Cartoon Network klinčadi? Koji film je „Easy Rider“ cyber doba?
Deo odgovora leži u globalno raspodeljenim sledovanjima demokratije. Demokratija nije naročito plodno tle za umetnost. Praktično sva najvažnija dostignuća umetnosti nastala su ili kao porudžbine ekonomski jake prosvećene elite u raznim oblicima vladavine koji nemaju mnogo toga zajedničkog s demokratijom, ili kao reakcije na tiraniju. Demokratija je poslala Sokrata da popije kukutu, a u Srbiji prve decenije 21. veka demokratija nam nameće ukus neprosvećene većine i guši i davi svu neružičastu decu.
Drugi, važniji deo odgovora tiče se lične hrabrosti umetnika. Izgleda da je to postala deficitarna kategorija. Ili možda umetnici smatraju da nisu dovoljno značajni da bi pokazivali sopstvenu hrabrost – nije isto samospaliti se kao Jan Palah, ispred ruskih tenkova koji nadiru na šokiranu masu demonstranata na praškim trgovima, i uraditi to isto na polupraznom seoskom trgu.
Pogledajmo kakvu priču imaju dve važne i hrabre pesme, koje su definisale pobunu dve različite generacije na dva različita kraja sveta.
Ohio
Tekst: Neil Young
Izvode: Crosby, Stills, Nash and Young
Tin soldiers and Nixon coming,
We're finally on our own.
This summer i hear the drumming
Four dead in Ohio.
Gotta get down to it
Soldiers are cutting us down
Should have been done long ago.
Četvrtog maja 1970. studenti Kent State univerziteta u Ohaju protestovali su protiv rata u Vijetnamu. Vlasti su poslale paravojnu formaciju Nacionalna garda da razbije studentske demonstracije. Nacionalna garda, sačinjena od lokalnih sumnjivih lica, ubila je četvoro studenata starosti 19-20 godina, iako su demonstracije bile potpuno mirne. To je trebalo da bude znak upozorenja ostalim studentima širom SAD da vlasti neće više tolerisati njihove proteste. Vest o ubistvu našla se u svim udarnim vestima u zemlji, što je bio deo plana Niksonovog kabineta. Međutim, ono što Niksonovi planeri nisu mogli da predvide bila je reakcija jednog velikog umetnika.
Petog maja 1970. Neil Young je pročitao u magazinu Life foto reportažu o masakru na Kent State univerzitetu. Nakon toga, prošetao je kroz šumu, i došao na probu benda Crosby Stills Nash and Young sa listom hartije na kom je bio tekst nove pesme.
David Crosby je kasnije izjavio da je to što je Young u tekstu ove pesme naveo Niksonovo ime bilo “najhrabrija stvar koju sam ikada čuo”. To je ovu četvoricu muzičara lako moglo da košta dalje karijere, a možda i skuplje. Kada je pesma snimljena i objavljena, stvari nisu stajale nimalo dobro po njih: Ohio je bio stavljen na crnu listu mnogih radio-stanica u SAD. Ipak, pesmu su prihvatili upravo oni kojima je bila namenjena – pesma o četvoro mrtvih u Ohaju postala je himna studenata Amerike koji se bore protiv slanja njihovih vršnjaka u Vijetnam.
“Limeni vojnici”, šuplje metalne sprave bez srca i mozga, i njihov pokretač, 37. predsednik SAD Richard Nixon, izgubili su bitku. Nixona se danas retko ko uopšte seća, a ako ga se i seti, to nije po dobru - bio je veoma neomiljen u narodu.. A Neil Young je otac cele generacije sledbenika u muzici od Pacifika do novobeogradskih blokova. Bruce Springsteen možda nosi iste farmerice i istu kariranu košulju i svira istu gitaru kao Neil Young, ali njegova podrška sad ovom sad onom predsedničkom kandidatu neće mu pomoći da ostane zapamćen po bilo čemu dobrom. Kao što ni dvojici beogradskih rok muzičara koji se pojavljuju u predizbornom TV spotu za širenje dalje nekakvih virusa, ni onima koji su nastupali kao zagrevanje raje pred majka-Cecin nastup ispred Skupštine više ni Bog ne može da pomogne da povrate kredibilitet.
Proći će i njihovo
Tekst: Oliver Nektarijević
Izvode: Kanda Kodža i Nebojša
Nemoj mi reći da je Vavilon jedini odgovor
Nezgodno je vreme, ma da, ma da
Nezgodno je vreme, samo da ne ostanem zatvoren
Proći će i njihovo
Izagnavši me, oni su oko mene
Oči su svoje uprli da me obore na zemlju
Oni su oni, kao lav koji hoće da rastrže
Oni su oni, kao lav što sedi u potaji
Moram da zauzmem stav
Sa svake strane, moram da zauzmem stav
Nema više vremena, moram da zauzmem stav!
Dve hiljade puta, siguran
Dve hiljade godina, siguran
Dve hiljade puta, dve hiljade godina siguran
Dve hiljade godina, dve hiljade godina siguran
Proći će i njihovo
Prilično hrabra pesma mladog i svežeg Nektarijevića, ipak ne toliko direktna i ne toliko hrabra kao Youngov Ohio, jer u njoj se ipak nigde ne pominje ime Slobodana Miloševića. Umesto toga, Miloševićev režim označen je metaforički kao Vavilon. Zli Vavilon, motiv preuzet iz rege muzike, koja je opet ovaj motiv preuzela iz Biblije, međutim, daleko je širi od jednoznačne upotrebe i jednoznačnog vezivanja za lokalni tiranski režim, koliko god zla taj režim uspeo da učini. Upravo višeznačnost upotrebljenog ključnog motiva omogućila je ovoj pesmi da i deceniju nakon svog nastanka ostane “živa” pesma iako su se okolnosti promenile.
Kada se u novom istorijskom i društvenom kontekstu pročita, Proći će i njihovo šalje sasvim novu poruku koja je i dalje hrabra i snažna kao i prvobitna. Dovoljno je samo pravilno razumeti ko je sada zli Vavilon, koji nas opet progoni i oči svoje upire da nas obori na zemlju. To je sada isti onaj zli Vavilon kojeg i Bob Marley proziva u svojim pesmama, veliki, globalni Vavilon koji gazi svaku pravdu ovog sveta i pokazuje svoju brutalnu silu na svakom koraku. Ali, proći će i njihovo. i to uskoro.
Ipak, Oliver Nektarijević više ne piše ovakve pesme. Srpska rok scena, desetkovana i srozana, nema više nikakvu jasnu političku ni moralnu poruku. Ali nije samo srpska scena u takvom stanju – na globalnom planu stanje je vrlo slično, niko nema jasnu poruku, sve se utapa u moru kiselog cinizma i beskorisnog kempa. Možda je to delimično tako i zbog nedostatka hrabrosti da se kaže istina, da se imenuje pravi neprijatelj i da se stvari nazovu pravim imenima.
Za one koji su zaboravili, misija muzičara je slična misiji džedaj viteza – da umnoži istinu, lepotu i dobrotu u svetu, i da njima služi boreći se protiv laži, rugobe i zla. To je zadatak svakog umetnika i svake umetnosti.
Pre par godina posetio sam muzej savremene umetnosti Van Abe u Ajndhovenu, u Holandiji. Nakon sati provedenih u sferama duhovitih, provokativnih, zanimljivih radova uglavnom holandskih umetnika 20. veka, mada ima i radova iz cele Evrope i sveta, uključujući i ex-yu prostore, na najvišem spratu, na moje iznenađenje, naišao sam na stalnu postavku radova ruskog avangardnog umetnika iz 20-ih i 30-ih godina prošlog veka El Lisickog. Radovi El Lisickog na ovom mestu deluju kao pesme Sex Pistolsa ili Public Image Limiteda puštene nakon bloka Pet Shop Boysa – sirovo, snažno, prevratnički i subverzivno, sa energijom uočljivom i kod drugih ruskih avangardista poput Tatljina, Majakovskog, Prokofjeva ili Ejzenštajna – koja ima ambiciju da menja svet. Ruski avangardisti nisu promenili svet, bar ne nabolje. Ali su ozbiljno pokušali, i zbog toga ubrzo stradali, jer su postali opasni suparnici jedinog legitimnog centra moći.
Jednom je i rok muzika pokušala da menja svet. Delimično je u tome uspela. Ipak, mediokritetski svet i ugroženi centri moći udružili su snage i uzvratili udarac. Rezultat možete videti kada uključite MTV Adriju ili B92.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari