Kao i naslov prethodne kolumne, i ovaj je tu kako bi izazvao što veće interesovanje. Zapravo, u tekstu je reč o drugim stvarima – npr. o sledećem pitanju: ako mačo gitarista dok svira u stvari masturbira, šta za to vreme u stvari radi mačo pevač
Rokenrol je nastao sredinom prošlog veka, što će reći pre nekih šest decenija. Da je muškarac, verovatno bi pričao kako su mu danas seksualni apetit i performanse na najvišoj tački, i ne bi bio naročito uverljiv; da je žensko, verovatno bi već uveliko pomirljivo zaključio da je broj stvari u životu koje ga više interesuju nego seks sve veći.
Tokom 50-ih – i 60-ih, kada je rok zapanjujućom brzinom učio da govori – okoštale patrijarhalne vrednosti pokušavale su da drže omladinu u prilično hladnom zagrljaju pseudohrišćanskog licemerja. Ako ste bili vrlo mladi, a pušili ste, pili i neopterećeno upražnjavali predbračni seks, bili ste odmetnici, kul, marginalci... pretnja?
Fast forward na 2008: vrlo ste mladi, ne pušite (makar marihuanu, ako ne i zli duvan), ne pijete i još ste nevini – šta ste vi, bre? Luzer, budala, čistunac, papak, odmetnik, kul, marginalac, pretnja? (nepotrebno precrtati)
Biće, dakle, da su se neke stvari promenile.
Od ubrzavanja istorije – neki bi rekli do samog njenog kraja – u poslednjih nekoliko decenija rapidnije je bilo jedino ubrzanje sociologije. Slobode su osvajane i upotrebljavane bez ozbiljnijeg razmišljanja o njihovim implikacijama. Nove generacije zabadane su u svet koji se menjao pred njihovim očima; pritisci starijih ustuknuli su pred pritiscima vršnjaka.
Rok je nastojao sve to da prati, često s velikim uspehom. Ako ništa drugo, uspevao je da ponudi tumačenje, utehu, oslonac... onima koji su, u ubrzanoj istoriji i još ubrzanijoj konfuziji međuljudskih (od porodičnih, preko klasnih, pa (natrag) do muško-ženskih) odnosa, na svojoj koži i, još bitnije, u svojim kostima osećali da ljudskoj psihologiji možda i ne godi baš najbolje da se menja tako rapidno.
Ako ne baš kao pouzdani sistem vrednosti, rok je često delovao kao kanal komunikacije – što je možda još dragocenije.
Evo samo nekih od izazova s kojima se svet, pa samim tim i rok, suočio tokom tih nekoliko decenija.
Bejbi bum.
Bum side.
Bum homoseksualaca, i prilika za one koji to nisu da se kao takvi predstavljaju i eventualno nešto ućare – makar to bio „samo“ nekakav identitet; pripadanje, bilo kakvo...
Lista je gotovo beskrajna.
Rok se snalazio kako je znao i umeo; često je imao ako ne odgovore, a ono bar senzibilitet, pamet i prodornost da konstatuje situaciju i postavi prava pitanja.
A situacija se menjala, i postajala sve teže saglediva.
Evo samo nekih od primera kredibilnog (ne)snalaženja kredibilnih rokera:
„Ma daj, nisam ja od juče. Upoznao sam sve žene, i mogu da ti kažem jednu stvar: ja sam više žena nego bilo koja od njih. Ja sam prava žena, zato što imam ljubav, lojalnost, dobar sam, ljubazan, nežan, i imam snagu da dam pravu ljubav. Šta misliš da je drugo razlog što mi je snažan muškarac kao David Bowie tako blizak? On je pravi muškarac, a ja sam prava žena“ – Iggy Pop, mačo-men, 1979, na pitanje novinara Nicka Kenta da nije možda seksista prosto zato što još nije upoznao onu pravu.
„Da, svi -izmi se međusobno pospešuju, ali na vrhu lanca ishrane je još uvek beli, korporativni, mačo, jaki vo od čoveka. (...) Mislim da kako bismo se rešili ostalih -izama, prvo moramo da razbucamo seksizam“ – Kurt Cobain, feminista, u pismu devojci Tobi Vail, feministkinji, 1991.
With Teeth – naslov albuma Nine Inch Nailsa iz 2005, krštenog po pesmi koja opevava iskustvo muškarca s upražnjavanjem heteroseksualne požude.
I ova lista je gotovo beskrajna, ali kako godine odmiču, sve je manje relevantnih unosa... a mladih je sve više.
Ovo sve ne znači da sam ljuti protivnik Goranovog Sexa – u značajnoj meri se, zapravo, slažem s njim. Smatram, međutim, da je ono na šta je ukazao pre simptom nego sam problem.
Sloboda za koju se rani rokenrol zalagao – bar ona seksualna – odavno je izvojevana. Problem je u tome što ta sloboda, očigledno, ne ume da peva baš najsjajnije – bar ne „kao što su sužnji pevali o njoj“.
(Da, i podnaslov je bio mamac.)
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari