Beovizija: Skica jednog spektakla

Iako mi je komentar dvanaestogodišnjeg burazera: „Blago tebi“ neposredno pre odlaska u Sava centar zvučao kao kletva, neću kritikovati Beoviziju. Neću se koristiti opštim mestima, i usput, kao, zakačiti Koštunicu i Velimira Ilića zarad dobijanja lakih „pravovernih“ poena. Neću se, takođe, čuditi kako, je l’ te, toga nema nigde u svetu, pošto Beovizija jeste jedna od retkih prilika da domaće estradne perjanice odmere snage s evropskim kolegama ne bi li godinama živele od ostvarenih „uspeha“. U Srbiji se gine i za takve stvari. Da nema Beovizije, trebalo bi je izmisliti!

Doduše, nabasa se u mimohodu i na ponekog ćelavog lika povijenog unapred od količine zlata koje mu čuči oko vrata, vešto kamufliranog iza živopisnog džempera. Ali avaj, Beovizija je idealna prilika da se sretnu heroji mladosti poput Ivana Gavrilovića i Bore Čorbe, a da tek udaljeni povod jurcanja bude ona uzbudljiva manifestacija koju ti roditelji sredinom osamdesetih nisu davali da odgledaš do samog kraja terajući te na spavanje, pa ti je onomad, podsvesno i spontano, prvo jutarnje pitanje bilo: „Koje su mesto osvojili Novi Fosili?“

To su bili dani... a onda su nastupile noći.

Novinari uglavnom provode vreme iza scene, piljeći u nekoliko velikih plazma ekrana na kojima se prikazuje ono što se dešava na samo nekoliko desetina metara odatle, čekajući trenutak da određeni izvođač završi svoj performans, ne bi li se stuštili ka mestu odakle ti isti izvođači ulaze u bekstejdž a sve s ciljem da se, u surovoj TV konkurenciji, zauzme što bolja startna pozicija za uzimanje izjave. A sam kvalitet dobijenih izjava je samo koji stepen iznad uobičajenih fraza kojima nas redovno čašćavaju vedete Meridijan superlige. Tako da ne čudi što tu ima nekih tajnih veza.

Sam evrovizijski fenomen u nas je na sebi svojstven način pre neku godinu majstorski analizirao veliki Zoran Panović, a njegova osnovna teza temeljila se na tvrdnji da mnogo precenjujemo to takmičenje. I to je tačno, prevelika je ovde evrovizijska moć. Moć možemo definisati veberovski: sprovođenje sopstvene volje uprkos voljama drugih. S teorijskih visina na klizavo tle sleće mozgalica: neka dignu dva prsta svi koji, makar u podsvesti, ne znaju napamet Molitvu ili Lane moje!

O Flamingosima da i ne pričam.

Pobednička pesma ove godine je miks baš te tri kompozicije: red etna, doajen srpske frule Bora Dugić umesto doajena domaćeg sevdaha Luisa, mnogo tuge i težine, i Željko Joksimović, bespogovorno velika zvezda. Formulu koja dobija ne bi ni trebalo menjati. Naredna dva meseca ćemo učiti Oro. Dok ne naučimo.

Jelena Tomašević je drugi put pobedila, a ako sve bude išlo po planu, prvi put će predstavljati našu zemlju. I to prvi put u našoj zemlji, kao drugi predstavnik Srbije u istoriji takmičenja. U goste nam dolaze i irska TV ćurka, hrvatski ulični svirači, autentično bosansko ludilo, vickasti Španac čija će se pesma kao teška alternativa provereno naći u kolekcijama hardkor ljubitelja Grand produkcije, finska kopija Manowara i još četrdesetak ostalih izvođača „zabavne“ muzike. Glasanje će, kao i uvek, biti magnet za hipnotisane oči. Pesme su, pretpostavljam da i sami znate, ovde u drugom planu.

Za građane Srbije tu nema neke dileme. Prvo polufinalno veče je putem malih ekrana pratilo 2.900.000 gledalaca. Moraću da proverim koliko ljudi gleda Velikog brata. Jer to je to, samo malo drukčije.