B2B – Pitch(enje) ka filmu

Pre ili kasnije organizatori svih ozbiljnih svetskih filmskih festivala shvatili su važnost tzv. bočnih programa. Reč je o svim onim sadržajima koji ne spadaju u projekcije zvaničnog programa, a u neku ruku bi se, mada u manjem obimu, dogodili i sami od sebe kad je već toliko filmadžija, filmskih fanova ili filmskih profitera na jednom mestu. Tako su, dakle, nastali prodajni marketi, tematska predavanja, omaži, specijalizovane ili studentske radionice i sijaset drugih događanja, ko se već čemu i koliko kreativno i/ili komercijalno dosetio.

Pitching je jedna od takvih stvari. Izvodi se na sledeći način:

- festival raspiše konkurs za učestvovanje i utvrdi pravila,
- autori ili producenti prijave svoje projekte,
- selekciona komisija odabere određeni broj dela i pozove autore na pitching
- privilegovani, pozvani autori pripreme se (a negde ih i sam festival edukuje kako to da rade) da u pet ili deset minuta, koncizno, šarmantno i primamljivo izlože svoj projekat
- izlaganja o projektu slušaju oni koji su zainteresovani da ih čuju (negde se za to plaća kotizacija; kod nas ne): mogući producenti i koproducenti, distributeri, reprezenti fondova ili drugih organizacija, organizatori festivala, novinari, uglavnom iz civilizovanijih ili berem mirnijih zemalja nego što su otadžbine B2B autora,
- zakazuju se pojedinačni sastanci autora i onih slušalaca koji su se zainteresovali za neke od projekata,
- na kraju se dodeljuju manje ili više skromne nagrade za projekte o kojima su se slušaoci (ili od slušalaca delegiran žiri) dogovorili.

Beogradski FEST već treću godinu ima svoj B2B pitching koji predstavlja to mesto okupljanja inostranih i domaćih filmskih fondova, distributera i producenata, kao i autora i producenata iz zemalja regiona koje pokriva B2B (Albanija, Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Gruzija, Hrvatska, Izrael, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Makedonija, Moldavija, Srbija, Rusija, Tadžikistan, Turska, Turkmenistan, Ukrajina i Uzbekistan).

Tokom prvog B2B-a 2006. nagrađena su dva projekta: Alive Artana Minarollija iz Albanije i Comrade Bunker Milutina Petrovića iz Srbije, oba sa po 10.000 evra. Iako se čini da su nagrade dodeljene po evrovizijskom sistemu „a sad se poljubite i pomirite“, reklo bi se da nije mnogo pomoglo: ni u vezi sa ljubljenjem, ni u vezi sa realizacije projekata. Naredne godine nagradni fond je proširen na tri ostvarenja, a smanjen proporcionalno tom širenju. Tako su sa po 7.000 evra nagrađena tri projekta: Keep Smiling Rusudan Chkoniae iz Gruzije, domaći Kako su me ukrali Nemci Miše Radivojevića i jedini dosada realizovani – Adep Akhlak Marata Alykulova iz Kirgizije (prikazan na netom završenom roterdamskom filmskom festivalu).

Ove godine B2B održaće se od 29. februara do 2. marta u Centru Sava. Konkurisalo je 26 ovdašnjih projekata i još 56 iz ostalih zemalja. Selekciona komisija koju su sačinjavali Ellis Driessen, Milena Marković i Miroslav Mogorović odabrala je 12 projekata (od kojih će, kao i prošle godine, tri biti nagrađena sa po 7.000 evra):

- Before and After Violete Gorgos iz Moldavije
- Cotton White Ketevan Machavariani iz Gruzije
- East West East Gjergja Xhuvanija iz Albanije
- Frenzy Emina Alpera iz Turske
- I'm Going To Change My Name Mariae Saakyan iz Rusije
- Jujube's Perfume Mirlana Abdykalykova iz Kirgizije
- Just Between Us Rajka Grlića iz Hrvatske
- Thirty Three Alexeya Mamedova iz Ukrajine
- Still Walking Yakya Yoshae iz Izraela
- Infiltration Dovera Kosashvilija iz Izraela
- No One's Child Marka Sopića iz Srbije i
- Wait for Me and I Will Not Come Miroslava Momčilovića iz Srbije.

Navedeni će, dakle, činiti onaj deo pitchinga koji se odnosi na „ubeđivanje“ da su baš njihovi projekti vredni „navaljivanja na posao“, a oni koji mogu da im pruže „pomoć“ i „saradnju“, ili se samo pretvaraju, slušaće ih s pažnjom i eventualno ih nagovarati na „prilagođavanje“, „udešavanje“ i „regulisanje“. Baš onako kako to oni koji imaju para i mogućnosti, ili se pretvaraju da ih imaju, čine uvek i u svim ostalim oblastima „business to business“ s onima iz regiona bez para i mogućnosti.

Ovako ili onako, uprkos izvesnoj dozi čamotinje s obzirom na to da su pitchinzi jedan drugom preporuka – tj. na većini njih jedne godine isti su i ubeđivači i pomagači – stvar je fenomenološki zanimljiva. Ima u njoj, naime, birokratske otuđenosti i nečeg ponižavajućeg u smislu čuvenog zahteva koji se postavlja pred klovna: „Idi sad i budi smešan!“

Ovde se, dakako, ne zahteva da se bude nužno smešan, može se publika impresionirati i na drugi način, npr. pribranošću (kao mlada Gruzijka prošle godine), šarmom (kao Milutin Petrović pretprošle), tragi-humorom (kao Miša Radivojević)... Ono, pak, što zainteresovani posmatrač pitchinga može da vam potvrdi jeste da je količina zapadnjačke uljuđenosti u obrnutoj proporciji s količinom svesti o pomenutom poniženju.

Naime, sav fini i razvijeni svet ne razmatra pravila, ne kritikuje ih i ne guta knedle, nego gleda kako da im se što bolje prilagodi i iskoristi ono što ona nude. Kao da im je svima u malom mozgu istetovirana Kantova preporuka o vaspitanju dece, u kojoj se kaže da samo divljaci misle da ne treba da se prilagode i dopadnu, jer im podrška šire zajednice ne treba.

A sav taj „drugi“, namršteni, mahom patrijarhalni i muški svet, odeven u demodiranu garderobu koja, misle oni tradicionalno, ne čini čoveka nego fićfirića, taj „divlji“ svet sve vreme gleda u zemlju i uzdiše osećajući moždanu tetovažu pradedova u kojoj se kaže da na svetu postoje važnije stvari od uspeha.

Na primer ponos i očuvanje neprenesenog identiteta kojima vreme, navodno, ne može ništa. A može im, i te kako. Npr. da ih učini grotesknima.