Revival

Postoji nešto kod autora sazrelih u 60-im što zasenjuje stvaraoce iz svih ostalih rokenrol dekada. Da li je to snažno izražen životni elan, borbenost bez ostatka, bezobrazluk da se sa nekoliko tonova i reči obuhvati celokupna, svejedno koliko protivrečna stvarnost ili nešto četvrto - pitanje je koje daleko premašuje prostor jedne recenzije.

Bez obzira na moje ili vaše lične afinitete, sveopšti konsenzus iz decenije u deceniju samo potvrđuje značaj 60-ih: nema cenjenijeg sastava od Beatlesa, veće r'n'r grupe od Stonesa, važnijeg pesnika od Dylana ili genijalnijeg gitariste od Hendrixa.

A to posebno vazi za američke rokere: ovogodišnje (kao, uostalom, i niz prethodnih) McCartneyjevo ostvarenje kao da je pisano za srednjoškolce-štrebere, a novi solo album Raya Daviesa Working Man’s Café deluje više kao stilska vežba iz pop akademizma. Talenat ostarelih genija engleske popularne muzike nije sporan, ali uzvišena ostvarenja koja su ove jeseni objavili Joni Mitchell (Shine) ili Levon Helm (Dirt Farmer, ex-The Band) još jednom pokazuju dalekometnost vizije američkog rokenrola u odnosu na ostale delove planete.

Ne toliko poetičan koliko radovi Helma ili Mitchellove, Revival predstavlja ubedljivo bolji nastavak solidnog Deja Vu All Over Again (2004). Iako Fogertyjeve pesme ni u vreme najveće slave Creedence Clearwater Revivala nisu imale direktne veze sa psihodeličnom hipi filozofijom San Franciska, izražen antikonformizam Fogertyja čini nezaobilaznim svedokom ere kraja 60-ih. Tako se na sedmom solo albumu ovaj 62-godišnji gospodin predstavlja kao autentični zaštitnik pozitivnih vrednosti Leta ljubavi.

U početnoj Don't You Wish It Was True kao da slušamo Lennona: "Kada bi sutra svi pod suncem bili srećni jer žive kao jedno / Bez granica ili bitaka koje treba dobiti... zar ne želiš da je to istina?" O, da, ko to ne bi želeo!

Muzika, ipak, ne može tek tako da spasi svet. I zato u sledećoj pesmi Gunslinger Fogerty priziva pravednog revolveraša da dođe i sredi stvari. Verovatno nije imao na umu sirovost Johna Waynea, koliko moralnu snagu Alana Ladda (Shane), nekoga ko bi se usprotivio zlu i pobedio ga, bez razmišljanja o sopstvenoj žrtvi.

Kao gotovo uvek kada je Fogerty u pitanju, sve počiva na nekoliko akorda u nekoliko minuta, njegovom vibrantnom glasu i zaraznoj jednostavnosti.

S lakoćom potvrđujući da bez starca nema udarca, Fogerty u istoimenoj pesmi sa odabranom ekipom daje moćan omaž power trio bendovima iz doba Summer of Love, da bi nešto kasnije u pankerski energičnoj I Can't Take It No More prašio kao da je na pragu 20-ih, mnogo ljut zbog crnila iz Bele kuće koje prekriva njemu daleke delove globusa.

Creedence označava Fogertyjevo pomirenje sa matičnom kućom Fantasy, nakon višedecenijskog povlačenja po sudovima, a samim tim i prihvatanje sopstvenog nasleđa: "Ne možeš pogrešiti ako sviraš malo te pesme Kridensa".

Drugim rečima, dok trendovi dolaze i odlaze, sa rokenrolom naprosto nema greške.

Zato, iako raznovrstan, a opet pomalo konzervativan, taman toliko da vam bude jasno da imate sa posla sa klasikom američke muzike, Revival između ostalog postavlja pitanje o čemu to danas pevaju Band of Horses, Iron & Wine, Cave Singers, R.E.M., Will Oldham i brojni drugi, nesporno nadareni sastavi i autori sa senzibiltetom folka i garaže?

Šta se to sa rokenrolom desilo pa da na pitanja koja pokreće najveća svetska tragedija kakva je danas ona na tzv. Srednjem istoku, najodlučnije i najuniverzalnije artikulisane odgovore pokušavaju da daju isti ljudi koji su to činili i u doba svoje mladosti, u vreme rata u Vijetnamu?

Biće da odgovor leži u promenama koje su donele šezdesete, koje i danas predstavljaju putokaz ka od straha oslobođenom svetu. Srećom, vodiči poput Johna Fogertyja su još uvek tu, u punoj snazi.

Video:

• Don't You Wish It Was True